Неда Ковачевић

Рођена је у Београду. Објавила је књиге поезије „Зеница душе" (Сфаирос, 1997), „Уместо молитве“ (Књижевно  друштво  „Свети Сава"), роман „Поздрав из црне рупе", (Сфаирос, 2000), "Повратак кошаве у Београд" (Мали Немо, 2009) и "Командант и Маргита" (Мали Немо, 2010).
Заступљена у књизи „ 511-203 Хало Авала – песници за Авалски торањ“ (УКС, 2005) и у још неколико зборника. 
Роман „Поздрав из црне рупе“ је недавно доживео друго издање у издавачкој кући „Мали Немо“.
Одломци из управо завршеног рукописа романа „Повратак кошаве у Београд“ објављени су у часопису „Свеске“ за септембар 2008.
Објављивала песме по часописима „Свеске“, Књижевна реч“, „Наш траг“, „Савременик“, „Звоно“,  и на много књижевних сајтова на Интернету.

ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ „ЗЕНИЦА ДУШЕ“

ОВЧАР

На ливади пасу звезде.
И да њих није тишина би
горка на травци била
исписана.
Неослепљен камен
прети да заборави свој
почетак.
Из звука у звук
претворено стадо дотиче
да би се сетио.
На другој страни ветар
прича фрулу.
Камен камује.

ИСТИНА О ОДИСЕЈУ

Никад се није вратио кући.
Остао је на острву сирена.
Песма што га је заробила
беше заправо
унутарњи глас
тек пробуђене љубави
према себи,
Заморен победама,
опијен славом,
осетио је наглу,
паничну бојазан
од кошмара свакодневице
и одлучио
да се никада не врати.

ПРОМЕТЕЈ

Приковани за стену
властите таштине
проклињемо ватру
која раскринкава
у љубав према људима
прерушено самољубље.
Узалуд дозивамо Хад
неумећа.
Орао савести
кљује нам утробу.

ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ “УМЕСТО МОЛИТВЕ“

РУСКИИ РОМАНС

                             Сенима Ирине  Васиљевне Јасенске

Ноћ је тиха. Ветар не уздише.
Песма сетна у крошњама дрема.
Већ је знано: с нама су највише
они којих на том свету нема.

Мисли дају да их сета слама
бића тог што и јесте и није.
Његовога срца горка тама
не даде му зору да испије.

Тек сад чујем речи што прозбори
у живота још  пакленој студи.
Своју тугу не хте да сагори,
у   стрпљиве удоми је груди.

Мада не хте поезије дара,
одричућ се њенога додира,
проткала га та танана лира,
искра речи ватру стиха ствара.

Ноћ је тиха, ветар не уздише,
ал ја ипак чујем уздисаје.
Онај којег давно нема више
упорно без постојања траје.

ЗАЧЕЛО
Соњи Ујевић

куда да одем после овог сна?
                  Б. Миљковић

О, дрво, прошло је сво време
у тражењу корена што се затурио
и зато сад тражим надокнаду свету
коме пламен још ничим није наудио.

Зажелех да Те припитомим,
да ми ноћ одобровољиш ову,
зеницом својом да ми засади
разборитост немишљену, нову.

Хоћу ли глас ватре чути после ове ноћи,
да ли ће ми се моћи одазвати,
и место мене поредити реч с њеном моћи,
ако је исто певати и умирати?

Опрости, дрво, што светлост Те куша,
јер то су очи у којима живех
и које ћу пре дана оставити Теби
да их отвориш за будући грех.

Извини што крв све јаче светлуца
и измишља ко свитац пута два.
Упркос што му не слутим порекло
ја ипак знам куда после овог сна.

СИМОНИДА

Тихи глас очију Твојих често
у сан ми сврне,
па призна да огледало
свемира Ти је лице.
Звезде угасле већ су
рупе црне,
у којима су нашег
преображења клице.

Горда на бол своју, никоме
је не даш,
зид други не зна да је
пати.
Кад ме своме свереком
ћутању предаш,
хоћу ли умети у песму
да се вратим?

COGITO, ERGO...

Плимом крвотока
мисли ми се даве.
Он то себи ласка,
река без утока,
самодата маска
димом ткане јаве.

Праха ме таштина
сопственога зари.
Истински да сија
уме само тмина.
Бездно истосуштва
од Ништа до Свега.
У зеници ствари
природа сам мртва.
Не мислећ на Њега
не постојим ни ја.

ПЕСМЕ У ПОТРАЗИ ЗА ЗБИРКОМ (У међувремену,  објављене у зборницима)

СЕОБЕ

Горчина лута
од груди
до ока.
Реч
самоспознајом
погребена.
Туга  звука
без звона.
Неверна звезда
кругу одбегла.
Име
насред пута
прегажено
точком усуда.

КО НИЈЕ ГРЕШАН...

Камен који мисли
проговара падом
у воду.
Остаје да
плови,
не тоне.
Концентрични кругови
таласа
чувају га од искушења
самодопадности.

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА „ПОЗДРАВ ИЗ ЦРНЕ РУПЕ“

Исак путује. Пакује се ћутке. Полако, као да намерно оклева. Запева повремено, као увек. И насмејан је. Али гледајући га пажљивије схватам да у томе гласу постоји дрхтај више. У осмеху одсев тамне сени. У себи га грдим, зашто не пристаде на пасош, Исаче, лудо дете наше. Али још није касно, могао би и сада... Као да желим да то чујем од њега. Осећам како ми се грудва рађа под грлом. Као после пребрзог гутљаја. Трудим се да је прогутам, говорим себи оно што је Исак нама, да нема разлога за бригу. Рат се неће проширити на Босну, људи тамо су свесни... Мајка. Иако се и она труди да изгледа уобичајено, озбиљнија је, ћутљивија но икад. И Давид. Пошто се Исак спакује, изгледа то опет онај стари, кад се осмехне мајци мојој и каже, хајде, тетка Наталија, да им приредимо један прави рецитал! Сада неће моћи да ме слушају дуже време. И започну. Музика чини бесмисленим све стрепње. Можда смо после свега превише параноични. Све ће бити у најбољем реду. Кад се врати, или можда и пре, на неком викенду или одсуству, Исак ће снимити CD.
На железничкој станици, поздрављамо се, дуго нам је свима у чврстом загрљају. Отац га дуго држи. Као да га никад не би пустио. Опет у мени шапуће: Исаче, још није касно да се предомислиш, само кажи не идем, да пробамо ипак то с пасошем... у последњи час. Као на филму. Али Исак то не чини. Само се још једном с прозора поздрави, нехајног осмеха оног његовог, и запева, ва, пенсиеро, док воз полако креће. Машемо му, Исак нама. Удаљује се, утапа у жагор, и бруј мотора воза, звук гласа. Полако губи из ока, док нам још увек Исак маше.

Он је мени ово намерно урадио, каже Давид одједном. Изненађено га погледам. Али, не добијам одговор. Његов на моменат озбиљан, сапете љутње поглед, пекрива усиљени смешак. Ма, ништа. Заборави да сам то рекао…
Трудим се да заборавим. Али ми неумитно долази питање: Да ли ипак међу њима двојицом тиња неки невидљиви сукоб? Је ли син замерио оцу што му је ускратио надокнаду мајчинске љубави? Може ли та чежња имати разумевања за очеву бол и поштовање успомене?

Заклетва. Сарајево, наизглед мирно, али пажљивији поглед одаје равнотежу страха. Напетост у ваздуху. И уверавања с надлежних места да се овде неће десити што је у Хрватској. И самоуверавања.
Исак је миран, некако чудновато спокојан. Поносан што испуњава своју дужност. Давид ми тихо каже, нашао је чиме ће показивати одговорност. Но, волим ја њега и нехајног, неозбиљног. Само нек је жив и здрав...
Занесем се каткад, ех, зашто ми отац није био овакав... И одмах се постидим тих мисли. Грижа савести...Опет.

Исак у униформи. Маскирној. Сапет опасачем, утегнут у чизме. Нелагодност се труди да прекрије нехај-хинећим осмехом, званим “сам-у- шуми”. Сапета разбацаност. Неухватљиве очи, заточене горким сивомаслинастим погледом. Униформа му као да је број већа. Делује крупнији но што јесте. Али, не неспретан. И тако, коначни утисак, на неки чудноват начин: стоји му добро. Сетих се онога што ми је казао, да можда баш и треба све овако да буде. Поново се питам: виша помиреност, или помиреност овчице?

Из писама Исакових: Одлучио сам да записујем. Нешто као дневник, али без датума. Шта ионако значе датуми?

Из дневника
Свирам у војном оркестру, и певам. Премда је овде сваким даном све мање разлога за песму.
Провокације, добацивање војницима, гађање папирићима, а богами и новчићима, огрисцима јабуке, трулим кромпиром...

Војниче Кабиљо, почне официр мени, а ја кажем, гдине капетане, дозволите да се обратим, ја нисам Кабиљо, ја сам Алкалај. Он у први мах збуњен. Како… та немој ми ту…  Загледа се боље и размисли. Онда каже, а јес, вала. Али, личите, богаму… Нашали се. Уосталом, шта мијења ствар, Јевреј ти, Јевреј он… Поћути, па уз уздах, забринуто, више за себе, протне, а ако ови овдје наставе овако, богме ћемо сви из ове касарне бит Јевреји. Онда се с муком насмеје, као да би хтео одузети тежину изреченом, убеђујући и себе и мене да ће све остати само на шали.
Закопка ме јако. Чим ухватим прилику потражим тога Кабиља.
Гледамо се без речи неко време, изненађени оба. Сличне црте лица, плава коса. Исте висине, стаса… Онда се истовремено обојица бацимо у смех. Војниче Алкалај, кажем ја њему, благо карикирајући капетана. Војниче Кабиљо, он мени. Баш нам забавно. А још више, кад убрзо установимо да сличност није само физичка. Раул, то му је име, такође обожава оперу, сефардске песме, кошарку и псе. Носи Давидову звезду око врата.
И замолимо одмах да нас распореде у исту собу. Молба нам је, за дивно чудо, услишена.
Раул је родом из Сарајева. Завршио трговачку школу и већ се запослио. Да помогне мајци, каже. Не зна за оца. Мајка му о њему рекла само: “није те достојан”. Знаш, каже, мучан је то осјећај, читавог живота, хватат себе у мисли: сваки од ових средовјечних људи које сретнем могао би бит мој отац. Или је негдје далеко. И никад га нећу упознат. Јеси ли покушао да га нађеш, извучеш нешто од мајке, питам. Клима главом сетно. О, да, итекако… Ал без успјеха. Немам никакав траг. А мајка - непробојни зид. Ал и разумијем је. Сигурно се понио неопростиво лоше према њој.  И биће да мене није ни хтио. Но, и поред тога, силно би волио упознат тога …Какав год био, отац ми је… Барем да га питам, зашто…  Ако уопће и зна за ме…
Испричам свој случај. А ти, ето, каже Раул, мајке оста жељан. Ал ту што се могло, виша сила…Поћути, замишљен. Потом, готово са завишћу, чежњиво дода, ех, благо теби, с таквим оцем.

Из писама
Рано устајање је сјајна ствар.
Дивних паса овде толико. Већином шарпланинци. Али најбољи један немачки овчар, Маx. Нико није смео да му приђе. Прави гестаповац. А ја сам мало по мало, својим стрпљењем, љубављу, успео. Друге цепа ко новину, са мном се мази као штене, уши му заврћем. Недавно се овде оштенила керуша немачког овчара, Лајка. Срећни отац је Маx. Наш капетан воли кошарку, мислим да ће ми успети да добијем једно штене за понети кући. И пре краја војске.

Из дневника
А ко зна, можда је требало да прихватим пасош… ма, неће се то проширити на Босну. Неко мора стати на фитиљ, иначе, оде све дођавола. Јесте напето, али људи су свесни шта би било, па се неће усудити. А и споља ови неће допустити.

Двојицу ми другара претукли. Ено их у војној болници. Ух, богме је све чупавије. Али, ваљда неће даље, неко ће то морати зауставити... Све чешће не излазимо никуд најбезбедније испаде у касарни. Или нам дозвољавају цивил кад идемо у град, пусте нас, премда, видим, све нерадије. А прво су кажњавали за цивил. Имао сам 7 дана рибања WC у почетку. А сад, ништа...
Неки муслимани отиишли сами. Нису се вратили од изласка у град. Један, с којим сам баш добар, само се пресвукао у WC-у кафане. Јеси ли луд, шта то радиш, питам га, он каже, ма ћути, болан, идем кући, зар не видиш да ће овдје... Молим те, немој ме пријавит, ниси ме уопће видио... Ма хајде, немој, јел хоћеш да те казне? Неће, они сигурно више неће. Бит може само горе ако останем, а и теби болан, гледај се како извлачит... После овог сам, богме, мало забринут, али ипак му поновим да остане, а он упоран у своме, видим не вреди, нек иде, свако нек ради како мисли да треба...
Остави ме самог, оде хитро, и осетим се помало нелагодно у кафани, кад схватим да сам опкољен не много пријатељским погледима
Напоље окупатори, осване нам на касарни.
Боже, зар је могуће да ме у Сарајеву наших путовања на море, сирница, печених кукуруза и баба-тетке Естере сада доживљавају као уљеза, или недајбоже окупатора. Агресорске српске војске. Ја, Јевреј Исак Алкалај, окупатор и агресор. Као да је ово Голан, а не срце моје једине отаџбине Југославије.
Ваздух је све напетији као котао под паром.

Из писма Исаковог
Дивно је пролеће. И овде их све редом шијем у баскету. Маxов син расте, биће вучина, доносим га кад дођем, сређено је.

Из дневника
У кафани ми добацују бјеж’те отален, окупатори.
Једном ми један приђе. Оклен си. Из Бгд. Ухвати за ревере лако, али довољно непријатно. Шта ви још тражите овдје, мајку вам српску. Пијан је, видим, и спонтано гурам његове руке, а он тад баш јаче гура ме, прибија до зида. Остала кафана ништа, као да гледају јефтин амерички кримић, неколико гласова подршке њему, да, тако је, шта ће у кавани, и уопће овдје у Сарај’ву, нашој Босни. Ма нека иду само, нек се најзад скину, каже други глас, пусти га, пренеће тамо. А овај мене још јаче стеже уза зид, дохвата флашу, разбија о сто, бранио бих се, али ме притегао незгодно, узимам ваздух, питам се шта сад, Боже, помози ми, пипам иза да дохватим столицу, било шта, да се одбраним, али овај приноси стакло к мојим очима, да ти сад сунем ово, у очи те српске. Или можда, па полако ми га приноси грлу. Ледени зној ме облива, страх тресе. Али и нека чудновата помиреност, је ли ме хипнотисао као мунгос змију, свеједно ми је шта ће са мном бити, мислим само на оца. И вас. Боже, а можда је ипак требало... склапам очи…. Пролази ли секунд, два, или еони… Не знам. Али онда осетим како притисак на мене нагло попушта. Отварам очи и видим, склиже низ мене без гласа. Бјежмо, бацивши столицу којом је по глави ударио нападача, повлачи ме Раул Кабиљо. Нагло прибран, похитам за њим. Најбрже што можемо бежимо одатле. Тек у четвртој улици, задихани станемо. Узимамо дубоко ваздух, долазећи полако к себи. Гледам у Раула неколко тренутака немо, тек сад схватајући. Боже, да је стигао у кафану само 10 секунди касније… Грабећи га за рамена, коначно изустим, хвала ти. Он се осмехује као да каже, ма није тио ништа. И потом само избаци, хајмо, у касарну, брже, закаснит ћемо, болан…

Говорка се о колективном повлачењу одавде, иако и супротно, да треба бранити домовину. O, mia patria, si bella e perduta, на ниске си гране спала ако ћемо те ми, гуштери бранити... али ништа још званично.
Остају нам бар наполитанке и пиво.