Цвија Митровић

АШЋЕРИЋ-МИТРОВИЋ,    Цвија
(Папраћа, Шековићи - 9. VIII 1954). Професор српскога језика и књижевности,песник, приповедач и публициста.
Одрасла  у  Тузли, где је завршила основну школу, гимназију и педагошку академију.
Књижевност диплимирала на Филолошком факултету у Београду (1978).
Професор српско-хрватског језика у тузланској Економској школи (1978 -1992),
а по одласку у избеглиштво настанила се и запослила у Средњошколском центру Зворник (1992 - 2002),
бавећи се узгредно и новинарством.
Првим стиховима и литерарним саставима огласила се још као гимназијалка.
За књижевне радове награђивана. У поезији писаној уочи и током рата
у Босни (1991-1996) доминирају рефлекси тамних тонова и посрнућа људскости.
Њене су песме „потресно сведочење о колективној и личној угрожености
и цени којом се плаћају национално достојанство и право на опстанак,
али и документ о утехи и људској нади која не замире" {Милован М. Радивојевић).
Нове песме и проза су јој још у рукопису.
Живи и ради у Аустралији (Аделаиде).
БИБЛ.: Испод забрањеног неба (СГЖД „Про-свјета", Зворник. 1996).
ЛИТ.: Радован Ж. Симик, Предговор (из Рецензије, стр. 5-6); Милован М. Радивојевић,
Поговор (стр. 76); М. Пантић, Испод забрањеног неба (Српски глас, Зворник, децембар 1996, стр. 37).

РАТНИ ВИХОР

Ноћи су нам неизвјесне.
Зоре без сванућа.
Бијели дани преварени,
пуни посрнућа.

ЗАГРЛИ НАС МАМА

Загрли нас мама!
Нећу да нас бомбама
заспу растављене.
Ако нас убију њима,
хоћу да нас
и мртве нађу
загрљене!

У ХРАМУ ПРАВОСЛАВНОМ

1.
Данас сам у ХРАМУ ПРАВОСЛАВНОМ
крстила мужа и два сина.
Данас сам у ХРАМУ ПРАВОСЛАВНОМ
осјетила сву љепоту тога чина.

2.
Некада давно у истом храму
вјенчали су се моји РОДИТЕЉИ
стрепећи да их неко не открије
приликом обављања тога
најсветијег ПРАВОСЛАВНОГ чина.

3.
Они моје крштење обавише тајно,
уз пуно страха
и без много лица,
у родном мјесту
у прелијепој задужбини Немањића.

4.
Данас сам у ХРАМУ ПРАВОСЛАВНОМ
крстила мужа и два сина,
ал' за разлику од родитеља
ја нисам страховала што сам их крстила.

5.
Данас сам у ХРАМУ ПРАВОСЛАВНОМ
крстивши мужа и два сина
пожељела исту срећу
за сваког ПРАВОСЛАВЦА
за СВАКОГ СРБИНА

ЖЕЉА

Данијелу

Ако умрем. а не стигнем...
Оствари ми жељу сине.
Прекриј Дрину мостовима,
а поруши све царине.
Не дај, не дај да нас дијеле,
с двије стране ријеке Дрине!
Једну жељу испуни ми:
Нека Срби сложно живе!
Прекриј Дрину мостовима,
а поруши све царине!
Ако умрем, а не стигнем...
Оствари ми жељу сине!

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ НА РУКОПИС
"ИСПОД ЗАБРАЊЕНОГ НЕБА"
АУТОРА ЦВИЈЕ МИТРОВИЋ

Рукопис Цвије Митровић ИСПОД ЗАБРАЊЕНОГ НЕБА садржи педесетак песама, насталих од 1991. године до данас. Гледан у целини, он носи снажан печат тра-гичних збивања која су у овој деценији задесила српски народ западно од Дрине...
(...) На тематско-мотивском плану из ових стихова пулсира ратна драма у најразличитијим видовима: драма прогнаника са кућног прага, драма оних који су остали без својих најдражих, драма оних који стрепе за судбину својих ближњих, драма отетих дечјих радости и разорених детињстава. Најкраће, ове песме су потресно сведочење о колективној и личној угрожености и цени којом се плаћају национално достојанство и право на опстанак, али и документ о утехи и људској нади која не замире ни "под нужним кровом"...
(...) Језгро би морали чинити лирски записи: Брату.Испод забрањеног неба. Ратни вихор. Загрли нас мама.
Сазнање. Расплети косе: сестро. У храму православном (можда и најјача песма), Завољех те. Дрино. Жеља.
Дјечаче горпи. Овдје се гинуло. Игман. Чујеш ли.Матуранти. Окови срама. Протјераном. Крајина на
пруму. Госпопе боже, Птиче. Браћа, Тајна, Дјецу. Тати и Свједок.
Допуну књиге ваљало би потражити међу насло-вима: Рађање земље, Вожд, Нови деда, Родни дом, Чувајте се, Имена мира, Игорова машта, Моја мајка, Јесен у дану мог срца, Српском команданту, Мој отац и Српска херојина.

Милован М. Радивојевић

Рам за сликује уоквирен:
Испод забрањеног неба лете само лешинари. Злокобно брундање њихових утроба држи у стању несанице и најуморније очи. Сенке њихових крила помрачују и задњи свитак Сунца, Божјег дара Земљанима, покушаја Васионе да услостави праисконски поредак ствари.
Овде, испод забрањеног неба, нема ни једног здра-вог плода тих Божјих и природних покушаја! Доле је човек од крви и меса, одабран да буде жртва и пре почињеног или непочињеног греха, а горе творци новог поретка! Магични троугао је формиран: сила Бога не моли, човек силу не воли, а до Бога - кроз челичне оклопе окружења - молитве паћеничке не допиру!
(...) Већ у првом циклусу, "Од слутње, преко јаве до сна", Цвија Митровић даје печат целом списанију. Врло вешто, пролошки, улогу учесника и сведока и свих дру-гих својстава које човек у таквим околностима може имати, уобличава у стихове:
"Кроз одсањане наше снове
сада се другима сања.
Кроз стазе нашега дјетињства
опет се прошлост поиграва..."