КОНКУРС ЈЕ ЗАТВОРЕН. НЕ ПРИМАМО НОВЕ ПРЕДЛОГЕ.

ГЛАСАЊЕ ТРАЈЕ ДО 05.12.2016.

 

Предлози за најбољу песму 2016.

Назад на гласање

 

Перова пјесма

Перу Перишићу

 

Ево ме, стари мој, у нашој кафани,

Сам, рањен животом, нема те за столом,

Људи око мене без пића пијани,

Ја отрежњен празном столицом и болом.

 

Па одмахнем руком, кренем да опсујем,

Што ми и најбољег друга, судбо, узе...

А онда: наздравље, Ликота, зачујем

И све се утопи у осмјех и сузе.

 

Зауставим јецај и подигнем чашу,

Прошаптим у браду: живио ми, брате,

Дај ону Перову пјесму, тамбурашу...

Марш на Дрину, дедер... то да ми свирате!

 

Он је отпутов`о до Херцеговине,

До роднога села, до вјечите куће,

Да га мало жал за завичајем мине...

Само ви свирајте, стари је то вук, чуће...

 

Знаће да то пјевам плачући због њега,

Он је бар умио схватити човјека,

Свирај ноћас, циго, за друга мојега

Што на бољем мјесту мој долазак чека.

Невен Милаковић

Искрено вече

Ноћ је тиха, баш ништа се не чује,
само у теби нешто тишти, нешто те изнутра трује.

Наслони дрво на дрво,
огромна моја мрво, 
и пусти бригу да оде,
до краја, до слободе,
и опет ће све доћи на своје,
исплачи сваку кап невоље своје,
заборави бол и тугу,
замишљај срећу, смех, дугу.
Наслони се на бор,
свежи чвор у чвор.
Истреси се,
не брини свима деси се.
Баци смеће из себе,
док искушење из тебе гребе,
само снажно, полако на прстима ходи, доћи ће томе крај,
само чекај.

Кад' та несрећна глад из тебе испари,
кад' ти срце опет почне срећу да вари,
кад' ти се дуга над небом слије,
кад' ти суза од среће крене да лије и
кад' почне опет твој водопад среће да тече,
тад знај, да, то је било искрено вече.

                             Никола Вукоје

МОЈА МАЛА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

 

Било нам је по дван`ест година

к`о два прута дрхташе нам тијела,

моје око ево и сад види

још ми маше твоја рука бијела.

Тек ти груди почеле да пупе!

Моја мала из Босанске Крупе!

 

 

Испред моста чекао сам збуњен,

као вила прошла би крај мене,

на ногама патике са шњиром

оне плаве што их зваше "тене."

Нисмо били ми из исте групе!

Моја мала из Босанске Крупе!

 

 

Нико на то тада није глед`о,

Бог и Алах дариваше слогу,

а нас двоје, као два лептира,

слашмо жеље неком новом Богу.

Није било предрасуде глупе!

Моја мала из Босанске Крупе!

 

 

Текли дани у чедној љепоти,

топла љета смјењиваху зиме,

лоши људи замутише Уну,

теби твоји даше туђе име.

Мостом газе неке нове трупе!

Моја мала из Босанске Крупе!

 

 

Сада ми је педесет и нека

дуго чежњо за те нисам чуо,

испред моста познах те по ходу,

а на теби неко ново руво.

Зар и мантил и димије скупе!

Моја мала из Босанске Крупе!

 

 

Оно наше остаће у души,

биће са мном када ме понесу,

чекаћу те мој анђеле мили

сад те молим запиши адресу:

Бјела брезе у рају крај клупе!

Моја мала из Босанске Крупе!


Јован Н. Бундало

Sećanje

 

Izgubljena je između dva sveta,
i ne pamti reči što ih je pisala,
ne pamti nas i u ništavilo šeta,
a jednom...jednom je kraj mene disala.
 
Vetar je obrisao obećanja i nade,
i kao da deli nas čitavo jedno doba,
dok njene usne tuđu dušu slade,
ja sam u potrazi za stazom do groba.
 
U kom je gradu i s kim trenuci joj lete?
Viđa li u snovima zalutali moj lik?
Traga li za mislima što na nas je sete?
Začuje li u daljini moju bol,jecaj i krik?

Tonem u ambis,u carstvo iluzije,
gde i dalje mogu nazreti njene vlati,
gde spomen na devu crne kose spije,
i čekam,da gnev bogova na me se sjati.
 
Ispratih i poslednje od godina što slede,
proživeh život sačinjen od uspomena,
poneću sa sobom tajnu i reči što ne blede,
jer...uzalud je čekam,postala je tuđa žena.

 

Nemanja Stević

CRVENA RUŽA

Razumem ja Vaše potonje želje
da ispod stida oči zavire,
I moje ruke od snega belje
Maštu Vašu golu potpire.

Razumem ja Vaše nastale jade
I razne druge poroke, kazne
I godine Vaše gde pamet stade
Dok Vam đavole zadajem razne.

Razumem da Vama nije lako
Skrpiti život koji se para
Sa jednom leći a drugu tako
Ljubit uz drhtaj što telo vara.

Al život beži u trku grca 
Danas smo tu jer to smo hteli
Daću Vam mali komadić srca
Vaš je od dana kad smo se sreli.

Onda ću poći ko da me nije
Nikada bilo u Vašoj krvi
U vinskoj čaši miris se krije
Ukus usana i dodir prvi.

Pa ljubite ono što sam Vam dala
Ja stvarno sada moram ići
Tu gde je moja kušnja pala
Za Vas će crvena ruža nići.

JELENA ĆOPIĆ novembar 2015

Љубави
.
И кушам заблуде док се јоште пуше:
кад се тврдо скоре, не дају ми горе.
Ко зрна пиринча ово мало душе,
пребирам од жишка , од мемљивог вишка,

Станем да удахнем, од себе се макнем,
мењам перспективу кад будем у криву
И као трчуљак кад плешем рад жира,
распостељим уво да чујем ко свира.

И ону најтврђу: да је пос`о готов,
да је човек човек, а лопов је лопов,
И да Савле никад неће бити Павле,
Да до судњег пања, нема покајања.

А има, а има, хвала Небесима,
И од свега дивног Милост је највеља!
и док срца има, љубав нек га штима,
да на стази спази правог пријатеља.

Милица Бијелић

ЗИМСКИ САН 

Зимска ноћ, 
тишина. 
Сјај свеће, 
пламен трепери. 
Срца без сна, 
два јастука. 
Месец се смешка, 
један пољубац. 
Црвене усне, 
медне. 
Очи сјаје, 
као звезде. 
Дах, 
као руже. 
Нежне руке, 
додир. 
Један лептир, 
на мом телу. 
Ледено цвеће, 
на прозору процвета. 
Да ли је пролеће. 
или зимски сан?

Мирјана Магура

 

 

ХИЛАНДАРСКА БЕСЕДА

 

Ко то одгонета

мудрост векова

преточену у света

Слова Ћирилова?

 

Ко са тисовим штапом

Бога редовно обилази

и под небеском капом

све нас учи и пази?

 

Чији су оно знаци

на путу крстоликом

у општој овој замци

са сликом боголиком?

 

Чије то мудре зоре

свићу и на западу

да зле силе не разоре:

Љубав, Веру и Наду?

 

Ћутање речито

стараца мудрих

наше је вечито

питање будних!

 

Који то Манастир

све до сада претраја,

сваки рат и мир

од искона до бескраја?

 

Хиландар на Гори

Светој међу светима,

ћутањем говори

ио онима и овима!

 

Говори о мудрости

молитве лековите

срцоликој светлости

из душе тајновите!

 

Па говори из драме

гомиле усамљене:

Само су мудре осаме

сузе просветљене!

 

Оне сузе што нам крепе

мисли, снагу и вољу,

да нам свеци не стрепе

по небеском овом пољу!

 

Од Атонске Горе свете

Хималаја и Сиона,

преко целе планете,

све до памети трона!

 

А са трона памети

остао нам вечити завет:

Ко се Богу посвети

праву изабра памет!

 

И Богу посвећени

ревносно служе роду,

изнутра просветљени,

за крст часни и слободу!

 

А Слобода, Богом дата,

божији је наук векова:

за туђина и за брата,

кажу Слова Ћирилова!

 

На Путу Светога Саве

бићеш Отац своме Оцу,

из народне рођен главе

захвалан Богу, Творцу!

 

Отац је слуга сину

и као Бог служи свима!

Цео Род и Отаџбину

у очима небеским има!

 

Из пирга Светог Саве

мисао шикну у висине,

из народне, српске главе,

Свети Оче и народни Сине!

 

Дижеш свете твоје руке

до престола памети,

до небеске мирне луке,

врли Оче, Саво Свети!

 

Види децу поскитану

по овој плачној долини

како твоју траже страну

где се мисли и чини!

 

Све како Бог заповеда

У правцу мирне луке!

Пратња небеског одреда

до Христове води науке!

 

Кад те Светиња походи

и кад с тобом живи она,

крилата реч те води

право до памети грона!

 

У животу вечних висина

трају словом сви векови

и мисао као задужбина

шикне да трајно слови!

 

Дуги су путеви срца

и све су мисли високе

ако до Бога и до сунца

речи нас воде бистрооке!

 

Славе нас речита слова

темељима срцоликим,

времена стара и нова

у људима боголиким!

 

Кад нам нено душе слика

кроз све тајне поруке

неког нашег крајолика

све су чежње живе руке!

 

Кандило гори у души

да стално сија образ

да нас слабост не сруши,

свако да порази пораз!

 

У речима горостасним

које нам сам Бог поклони

на путевима су часним

сунцокрили небосклони!

 

Чувају Слова Ћирилова

сва наша будућа памћења,

кућу од темеља до крова

и свачијих душа спасења!

 

Без светих Ћирилових Слова

нема Ловћена и Острога,

нема ни светога Косова,

без њих смо далеко од Бога!

 

Зато  ми славимо Слова

која у памћењу трају,

света Слова Ћирилова

у туђини и у завичају!

 

Казују Слова све нас

по мери самог Бога!

У Речима је Спас,

јес´ тако ми Острога!

 

Лозе ми благородне,

миро мироточиво

кроз све душе сродне

вековима је живо!

 

Све до врха времена

трајаће златно Слово!

Словословна племена

пише Слово Ћирилово

 

Ко то одгонета

мудрост векова

преточену у света

Слова Ћирилова?

 

ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ

ЈЕСЕЊИНОВО

 

И зима и студ и патња и блуд

Све ј' у теби стасавало брате

Сад мајчину груд, више немаш куд

Где год кренеш, снегови те прате.

 

Зима стисла све и најлуђе сне

Све с' недавно претвори у бело

Ево сада гле чак и камен мре

Снегом твоје, прекривено село.

 

Од керуше лик као неки трик

Надвија се изнад хладне степе

Али сада хик, стварно чујем хиик

Пијан идеш код драгане лепе.

 

А Мати ти јој, пријатељу мој

Писмо чека из даљине клете

Ено је у строј слуша песме пој

Чека кући да јој дође дете.

 

Али ништа о том кунем се животом

Ништа о том људи нису знали

Трчали су само тек за неким скотом

Све док нису у порочност пали.

 

Али ништа ново, ништа осим ово

Што још дише испод плавог свода

Легенда о теби и Јесењиново

И остатак ванземаљског рода.

Новица Ђорђевић Косов

 

ПРИЈАТЕЉИ

Пријатељи прави,

примите поздраве

поздравном песмом

песничког почетника,

пресрећног, понизног,

посремљеног подвалама

појединих "пријатеља",

покварених пробисвета

проказаних покварењака,

прекрајањем правих

података, покушавају,

памет продавајући,

подметнути праведнику,

полуистине пишући,

попљувати приватност

патолошком психопатијом

поништити прошло "пријатељство"

перфидно подметнуто,

предумишљајем покушавају

порушити песничка пријатељства

постигнута по песничким подружницама.

Пријатељи писци,

посебно песници,

пријатељство причувајте,

паметно поступајте,

психопате поразите,

предупредите пљување

професионалних пљуватеља-патника.

Велибор Антанасијевић

ПЈЕСНИЦИ

Ето пјесник пјесме збори.
Српска пјесма да се хори.
Цар царева од пјесника.
Три пјесника српска дика.

Петар Његош са Цетиња.
Јован Дучић из Требиња
И Требјешки Радоване.
У пјесничке славне дане.

Оштро перо закључује.
И истином све радује.
Кроз весеља и кукања.
Да покажу права стања.

Три су цара од пјесника.
Политиких невјерника.
Што истине пером зборе.
Траже српске договоре.

Неће стране политике.
Хоће пјесме српске слике.
Све што виде тако кажу.
Да народу свом не лажу.

Увијек бјеху на удару.
Отаџбину бране стару.
Српске бране све државе.
Тако своје претке славе.

Неки доста прогањани.
Неки бјеху затварани.
Перо вјечно оштро оста.
За потомке славе доста.

Сад пјесничка ова бића.
Слободом су од покрића.
Сва та вјечност поезије
Три пјесничка цара крије.

Ненадмашност од поезије.
Патриотскост српску вије.
Увијек су правдом стали.
Нијесу битни сви идеали.

Поезијом су узвишени.
Православци провјерени.
Српској вјери од савјести.
Такви људи нијесу чести.

Поносни су увијек били.
Пјесмом род су окитили.
Отаџбину пјесмом ките.
И поносом Србе штите.

Још пророчки кажу свима.
Какву пропаст Србин има.
Улизица што тражи горе.
Свуд невине људе море.

Немој срамне улизице.
Своме роду грде лице.
Сада срамне те аждаје.
Против Срба дижу граје.

 

Радован (Јованов) Вукоје

Песма инвалида

Погледај у моје очи,
ако ти мој поглед не каже ништа,
ако пред погледом препуним топлине и младости,
утонеш у своју сопствену тишину,
тамо потражи суштину.

Рећи ћу ти оно што желиш да чујеш,
то чему судиш, рећи ћу ти истину;
Да ја сам инвалид,
по некад сувише поносан, пакостан,
али никада ружан и кужан,
онај инвалид,
што једино свом животу остаје дужан.

Ја сам инвалид
и о томе говорим са радошћу,
без и једне трунчице стида,
склопићу очи и пустити да моја драж,
у немо обасја, слепило твога вида. 

Бисерка Гајић

 

ИМЕ ТИ ЈЕ ПЕСМА

ОТКУД ТИ У МОЈОЈ ПЕСМИ

И КАКО СИ МЕ НАШЛА

У песми твојој сам јутарње сунце

па сам ти у песму зашла

ДА ЛИ СЕ СКЛАЊАШ ОД КИШЕ

И ЈЕСИ ЛИ УМОРНА ОД ДУГОГ ПУТА

Одшкринула сам нека чудна врата

празнина из душе да одлута

а онда

препознала сам самоћу твоју

знаш

све самоће личе једна на другу

ПРЕПОЗНАЛА СИ И МОЈУ ТУГУ

Туга је препознала мене

ми смо стари знанци

НИ ИМЕ МИ НЕ ЗНАШ

НА ОВОЈ ПЛАНЕТИ МИ СМО СТРАНЦИ

Ћутим име

име душу нема

стихови говоре све о теби

ја те добро знам

ОСТАНИ У ПЕСМИ МОЈОЈ

АЛ ' МОЛИМ ТЕ РЕЦИ МИ

КАКО СИ ЗНАЛА ДА САМ САМ

Рекла сам ти

ја песму прочитам

Марица Радић Видић

ОВА ЈЕ ПЕСМА ПОСВЕЋЕНА ТЕБИ

Заискриш понекад мислима мојим
затрепериш нежно таман да заболи
запитам се онда да ли ја постојим
да би им’о неко вечно да те воли.

И дођеш тако тек да не даш мира
у снове моје самотне и дуге
обично ноћу кад музика свира
ил’ кад су очи тако пуне туге

Прошеташ сама ходницима ума
кроз које нико није смео проћи
стазама мисли скренеш ли са друма
где год закорачиш мени ћеш доћи

Зато те молим не долази више
нити у снове нит’ у мисли моје
к’о оне летње ненадане кише
к’о љубави што већ не постоје

А сузе тешке просуте без броја
које ни време не може да брише
оне су, драга, ова песма моја
посвећена теби и никоме више

Веселин Џелетовић

ЈАХАЧИ АПОКАЛИПСЕ

 

Да нас кроз живот не прате 

јахачи апокалипсе,

могли би без еуфорија да живимо,

свом циљу да тежимо, да маштамо и сањамо

све што нам на срцу лежи;

дом, породицу, хлеб насушни, каријеру,

а можда и славу, па и на бесмртнос да мислимо.

Сањати можемо, а кад се пробудимо,

схватимо да смо стигли међу обичне смртнике,

 на разбијеном броду будућности,

међу плимама и осекама,

где нема закона, истине, морала и правде,

већ влада само воља господара света.

Четири јахача апокалипсе поново јашу.

Светло наших идеала је затамњено.

Из те таме излаза нема, чак ни наде,

јер то што свету господари раде,

 не пружа могућност за бољу будућност.

Светлост је прекрила тама,

дани су као ноћи, рађање почетак смрти,

нестајања, помрачења сунца.

Са сунцем и даном угасиће се живот,

у овом паклу убиствене стварности,

жудња је зов против мрачног и назадног,

трпња путања до потпуног пораза,

пораза који није само то,

већ више од тога; смак света.

Тријумф јахача апокалипсе.

 

Милош Елек Вукотић

Понос

Завичајна кућа, гостинска соба
На зиду униформа из првог рата
Мог деде Солунца, јунака тог доба
За Србију кад изгину, брат до брата

Чува је брижно, старамајке рука
Још глача с љубављу одликовања
Хероја Топличког гвозденог пука
И пали свеће, у знак поштовања

Пожутела писма из ратних дана
Са мирисом босиљка и смиља
У доњој фиоци, старог ормана
Љубоморно чува, моја баба Миља

Крај иконе свеца, урамљена слика
У одори ратника, мој деда Коста
За сва поколења, јунак и дика
И понос на њега, што у мени оста!

Драгољуб Станковић

КАПЛАР

Било нас је хиљаду и триста,
голобради смо били, тек испали из гнезда,
одабрали да будемо најмлађа листа
оних што су се крстили српством.
Било нас је хиљаду и триста...
Без мене би нас још мање било,
још један мање што се књигом служи.
Хиљаду и триста под ратно крило,
бежећи у смрт са дечачким ликом.
Без мене би нас још мање било.
И у гробу на пољу ћу памтити Скопље
где су ме учили да постанем мушко.
Рекли су да ме чека смрти копље,
али плашио се нисам ни њих ни крви.
И у гробу на пољу ћу памтити Скопље...
Пратиле нас мајке сузама и цвећем,
а у мени буктала је нека чудна ватра!
Нисам знао да ли стојим ил' се крећем
ка вратима безизлазне куће...
Пратиле нас мајке сузама и цвећем!

"Ни корака назад!" - чуо сам светињу
и знао да ће ми крај ускоро бити,
тад само пустих сузу детињу...
А нас хиљаду и триста - храбри и смели
прогутасмо "ни корака назад" - једину светињу!
...Јер назад нисмо ни могли ни хтели.

                                                           
 Јована Михаила Утвић

 

VOLIM ŠAPAT


Volim šapat lišća
kada tajnu poverava vetru,
toplinu sunca
kada zrake šalje usnulom cvetu.
Volim škripu koraka
koji odoleva svakom metru,
kapljici kiše
koja razbija monotoniju i sujetu.
Volim onaj šapat tik do uva
u kojem se ušuškaju reči drage,
u njemu želju da se ljubav čuva,
da duši pokloni malo snage...
Volim šapat kojim se oblak poverava nebu,
grumen zemlje vrednome mravu,
kada majka tepa svom čedu
dok joj na grudi spušta glavu.
Volim šapat prirode
u tome je sva sreća sveta,
tada reke prepričavaju obalama svoje zgode
kada je lepeza duge posebno lepa.
Volim šapat koji se u pesmu pretvara
za dušu nalazi note odabrane,
tada leptir na cvetu odmara
čeka još jednu zoru da svane...
Slušam često šapat prirode
mesečev uzdah među mnoštvo zvezda,
sa novim danom nestaju brige
dok ptice dremaju u svoja gnezda.
Volim šapat tvoje duše
on mi je posebno blizak i drag,
u njemu se talasi života penuše,
u mom srcu ostavlja upečatljiv trag...
..., da te volim...

Šolkotović Snežana

Svuda oko mene

Dok sam želju krila
čežnjom govorila
šapatom te budila
snove ti obljubila.

Svuda oko mene
kao zrna peska 
prekrivaš mi telo
ko ' prašina zlatna..

Pa raširim dlanove
da u njih sakupim
sve uzdahe sa usana
što niz kožu skliznuše
nežno kao svila.

Koliko sam žedna..
ma opet bih pila,
rosu sa tvojih usana
ja bih pokupila.

Svuda oko mene
kao mehur pene
upija te koža, 
prostireš se ceo
kao nežan veo.

Pa mi želje rasprostreš
na satenska platna..

Kao leptir da te skrijem u latice
da te čuvam ko' zenice..
Kad se gledam da te vidim
iz oka da te ne dam...

Da se drhtaj ne postidi
što sam opet poželela..
  Usne na vratu
ruku oko struka
tebe kao deo mene.

Da  tebi poklonim dane i godine
ti budi moj put i samo večnost
prstima zarobi,dahom ogoli.   
Kao oči čuvaj,ma samo me voli!

Sanja Mančić Aleksić 

ОГЛЕДАЛО
(или како је настала компарација)

Све је почело онога дана
када је садашњост посудила
од сумњиве будућности.
Облаци су клекли на трбух
тек преоране земље
остављајући видике слободним.
Једино радовање ми је био
први млаз из мајчине сисе
с којим ми у срце доплута
воља за искупљењем.
Све је било извесно.
А онда је у селу испред храма
непознати путник - шаљивџија
оставио огледало.

Александра Утвић

 

Сита сам

1.

Живот и река

Почињу бурним током

Река слаповима и буком

Кад је дубока тече мирније

Без пене и без хука

Скривену снага мира у нама

Дају мисли дубоке

Њима сам бес ледила

Жудњи камене зидове дизала

Разочарења да не провале

Тугу у тишини дрхтала

Чекала сунце да сине

Искушења да отопи

Доброта по срцу да се разлије

И кад пустош олуја прави

Сад ми у оку сета спава

Пориве сузама натапам

Милосрђем посматрам

Шта год да се дешава

2.

Живот не хаје, пролази

Остају трагови

Сита сам жеља што боле

Потреба и осећања

Утехе у молитвама

Сита сам тишина самоће

Од њих сам себе начинила

Љиљана Марић

Моје мило

И сазнах шта је безусловна љубав

кад се твоја прва слика заувек урезала

у мојим очима

Осећам твој живот,

твоју невиност и радост,

твој миран сан

и немиран дан.

Чујем најлепшу музику икада створену

високим нотама у алегру искројену.

То си ТИ,

ТИ си песма.

И кад се тамо-вамо намешташ

слутим жељу

да ме подсећаш на своје постојање.

Ти ме грлиш на свој начин

ти умеш,

још си тајна у мени,

а све разумеш.

Ти ме волиш,

а нико те учио није.

Ти си песма!

Замишљам бојажљиво

како те први пут

стављам у крило.

Опет сам те синоћ уснила

моје мило.

Александра Видић

КАП

И ништа не замени сласт очајања,

то чудовито,

то лековито,

еманирање преболног стања

за којим жуде чула сва.

И ништа не потиште

то разбојиште

постојећег стања

под звездама јасним

где огледа се одраз

сопственог дна.

И ништа не раздели

топлину добра

над ужареним комадима зла.

Милица Илић Гачић

СУДБИНА СРБИЈЕ

Загрмело на Балкану давно,
загрмело али муња нема,
да уништи семе православно
то нам запад на поклон припрема!

Громови нам са неба падају
које носе монструми јахачи,
жеља им је свуда да владају,
да покажу да су од нас јачи.

Не мења се ништа кроз векове
Србија је увек била мета,
хоће да нас ставе у окове
јеретику православље смета.

Али треба бар једно да знају
и код њих ће једном да закува,
њихове ће главе да падају,
а Србију Божја милост чува!

Страдали смо досад више пута
кад пробаше Србе да униште,
не сме Србин сада да залута
већ да чува вековно огњиште!.

Османлије пробали са давно
да униште дух српскога рода,
али Милош оста име славно
храбри јунак српскога народа!

На Косову распори Мурата
да му каже, ту ти није место,
тог Србина рођенога брата
у песмама помињемо често!

Вековима зулум смо трпели,
Карађорђе закува им чорбу,
за слободу кад смо били зрели
Он је Србе повео у борбу!

Али Милош није тако хтео,
уби кума да дође до власти,
ипак Србе у борбу повео,
сад плаћамо цену српске части!

Многи Срби животе су дали
да би дошли до своје слободе,
борили се али нису знали,
да ће багре опет да се роде.

Краљ је Пера учинио више,
Србији је донео слободу,
о Њему се историја пише,
упамћен је у српском народу!

Онда шваба поче да ровари,
да Србија опет борбу води,
па Србија поче да крвари,
да се опет живи у слободи!

Голготу су Срби преживели,
у Солуну лечили су ране,
и на крају ипак доживели
са Балкана шваба да нестане!

Александар грешку направио,
што удружи све јужне Словене,
разне вере у једну спојио,
да Србији разбаца корене!

Сад корени леже на све стране
разбацани к'о зрневље жита,
зато пеку као живе ране,
нико за њих из власти не пита.

И Хитлер је кампању спремао
да уништи све остале Србе,
а Павелић подршку му дао
да све Србе обеси на врбе.

Борисмо се за злочинца Тита
да нам српске границе прекроји,
а да Србе за ништа не пита,
јер по њему Србин не постоји!

Издајице тада смо имали
што су само мало власти хтели,
комунизму душу су продали
јер Србију нису ни волели.

На крају се ипак показало
да то братство заблуда је била,
ником од њих није било стало
да будемо на Балкану сила!

Ту је запад доста кумовао,
да разбије све словенску слогу,
разној багри мало пара дао
а рачун ће да положи Богу!

И сад запад кампању наставља,
хоће Србе да види у гето,
сваког дана услове поставља
да нам отме што је нама свето!

Бомбе су нам бацали са неба,
да Косово очисте од Срба,
да Србија остане без хлеба,
„Белог орла да скину са грба“!

Опет има издајица много,
пред западом на колена клече,
то им треба забранити строго,
и послати да се дуго лече!

Ко покуша Косово да прода,
семе му се утрело до краја,
јер он није син српскога рода,
са Србијом ништа га не спаја!

Браћо Срби верујте у Бога,
држите се Исуса и крста,
и цените више брата свога
што се крсти само са три прста!

Од запада бежите што даље
с душманином вино се не пије,
а задњи стих поруку нам шаље:
„ДРЖИМО СЕ БРАТСКЕ НАМ РУСИЈЕ“!

Ратко Антонијевић

МЛИН


Посматра срце детињства поток,
Од траве бујне невидљив скоро.
Брану на њему, његов водоток,
Што млински точак окреће споро.

У овом трену мирише радост,
Слади се бучним дахом воде.
Кроз гране драче хуји ми младост,
Кроз вене песме славуја ходе.

На месту што је створено јазом,
Поникло здање, ко из жеље.
Улила вода, животним млазом,
У њега снагу да жито меље.

Зеницом ока светлост се шири,
Жубором док се опија душа.
Чежњу ми мами ветрић што пири,
Да најтоплије тонове слуша.

Откала стварност нарамак среће,
Капима бистрим док путе пратим.
Силином, која коло окреће,
Вуче ме занос да му се вратим

А, он, сав бео, временом крашен,
Клопара моћно, бруји  нехајно.
Водом заробљен, брашном упрашен,
Као светиња збринут је трајно.

Ја сам те звуке цели век сниво,
Његов кров трошни, скривен од гледа.
Док душом цури пшенично мливо,
Смешка се свему и брада седа

Новак Р. Јеринић

ПОВЕДИ МЕ

 

Кроз срећну младост поведи ме,

крај Шадрвана пољуби ме,

у своме граду са мном диши,

па ме на рушевине манастирске упиши.

 

Хоћу са тобом на Васкршњи пој,

у нежној руци требам стисак твој,

док “Славуј пиле не поје рано...”

небо над нама да није врано.

 

И хоћу пролећем град твој да дишем,

ружом и божуром да миришем,

крај каменог моста да прогледам,

свет прошлих векова да сагледам.

 

Да прошећем лако уз Бистрицу мирну,

убрзам срце где се кровови дирну,

музику дишем карасевдахом,

жалом, љубављу и твојим дахом.

 

На Мараш стари ти ме поведи,

у столетно дрво са мном унедри,

колач од карамеле с’ тобом да пробам,

сласти на уснама да се предам.

 

Уми ме капима из чесме старе,

да авети беле љубав не кваре,

водом освежи, образ окрепи,

утоли жеђ и љуби да прогледају слепи.

 

Кад ноћ над Бистрицом у сан ће поћи,

ко’ Данки из Шантићеве Призренске ноћи,

тихи стихови док те буде, не заборави,

и Косово своје никад ти не изгуби.

Весна Бошковић

ПУЧИНА???

Овај народ никаква је фела
и не ваља чарапе пепела,
свако сваког шпијуна и вара
само да би дошао до пара.

На гласу је све што је нечојско
ми гнијездо постасмо несојско,
све нам чојско пут понора тоне
постадосмо слуге од сотоне.

Бог нам Господ не може помоћи
црни петак брзо ће нам доћи,
јер неслога у народу влада
ко је поштен тај лако пострада.

Док власт наша и опозиција
шареним нас лажама опија
темељ куће руше нам душмани
ми бленемо ко неки ајвани.

Гдје су оне легенде и приче
да унуци на дједове личе?
гдје су славних предака потомци?
Потамни нам име Црногорци.

Драго Цицмил

ЗБОГ ТЕБЕ

Овде дневне звезде исписују заум,
Као неприметни одсјај блица
Зато, љубави, крећем тамо где не смеју
Да коракну утваре из мрачних сокака
Због тебе оставих своје царство, своју тајну
Своју хитру ноћ,  своју тишину
Да те имам као што дан има светлост
Која је изван нас и у нама
Јер, запамти, љубави моја,
Слепи су ноћ и камен
Слепи трава и класје
Кад не виде колико ми је до тебе стало

Павле Ромић

ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА

 

Крш је сакрио античке кочије траг

Смиље и трње прекрило камени праг

А ти још бдијеш изнад облака

Високо од граница земаљског тла

Дуге шараш поред Бурнума

Сузе кад лије киша по катакомбама

Небеско поље бескрајна васиона

Ту свако добије звезду која му делом припада

Дукат од злата одбацити ће гравитација

Не лете виле од бетона небеским друмовима

Лавиринт само један излаз има

Лозинка права - истина

И док се ките у венце славе

Они што скинули су маслине венац са главе

Ти даље чуваш народ свој

Док свуда около води се бој

Обнављаш Петрикон и ореш плодне њиве Војводине

Корачаш Гамзиградом из Тимочке Крајине

Повијаш винову лозу тамо где је Топола

Гледаш док буди Ниш рујна зора

Пркосе времену војници Првог српског устанка

Стуб историје Ћеле кула чергарских јунака

Звиждук ветра бурне прошлости записао је Ламартин

Олујом ратном опустио је Книн

Памтиш ли Хелена тугу своју

Тројански коњи преваром срушише Троју

И видесмо Лела и ја кад црне птице са неба загракташе

Као оног априла 1941. кад Лелиног оца у логор одведоше

Таргет си била Јелена кад бомбардоваше Београд

И срушише мост Слободе за Нови Сад

А ти опрашташ и хлеб дајеш

Милостива међу звездама сјајеш

Пут мира није само за себе духовно узвишење

Слава твоја је јер си тражила за ране хришћане спасење

Нове арене ничу и опет само вичу хлеба и игара

Док родна груда се тихо одваја

Сви такмиче се чије ће куле бити веће

А немоћни обилазе контејнере где баца се смеће

Чујеш ли буру, Јефимија душе нам је рањена

Дарови твоји мудра слова на завеси извезена

Еве већ се хладна зима на одлазак спрема

Без топлине сунца ни радости нема

Пролеће долази пупољци се рађају нови

С природом се буде и наде и снови

Да шета опет Јелена Анжујска долином јоргована

Пчеле да скупљају мед са цвета шљивиних грана

Вратиле би се ласте са југа старом завичају

Славуј пева најлепше у родном гају

Ни Одисеј родну Итаку не заборавља

И кад га морска сирена опојним гласом зауставља

Слободу само он херој бира

Да живи у царству мира.

Драгица Охаши

Мајчина суза

Са извора потекла је суза
што се мајци из ока излива,
чекајући из туђине сина
што га дуго, у самоћи, снива.

Тече извор од мајчиних суза,
сјећање ми из прошлости врати,
хеј, судбино, што ми мајку узе
ко ће; ,,Сине''-сада дозивати.

Кад се кући са извора врати,
мислила је угледат ће сина-
из туђине најмилијег госта,
ал' јој суза на извору оста-
ко судбина да ме вјечно прати.

Још ми срце неке наде гаји-
залуд срцу, залуд нада души-
нестали су топли загрљаји,
узалуд ме уздах болни гуши...

Тече извор к'о мајчине сузе,
у прошлост ме недалеку враћа,
хеј, судбино, што ми мајку узе,
ко ће срећом сина да дочека,
а са тугом у свијет да испраћа.

Милисав Ђурић

DOĐI S PROLEĆEM

Dođi s prolećem,
sa mirisom cveća,
sa cvrkutom ptica,
s pupoljcima voća.

Dođi s prolećem,
s gorskim potocima,
sa duginim bojama,
s belim oblacima.

Dođi s prolećem,
sa igrom leptira, 
sa osmehom sunca
i nemirom u nedrima.

Dođi s prolećem,
sunce, toplo, lepo,
dušo moja draga,
da te grlim nežno. 

Avdulah Ramčilović

MRAČNA NOĆI

Mračna noći koja tražiš žrtve
garavom patnjom surove moći,
iz grobova hladnih budiš mrtve –
s tobom će sanak brzo proći.

O svrsi tame ponizno pitam
pjesničko srce kada mi raniš:
Zašto remetiš snovima ritam?
Života mog bolje da se kaniš.

Tiho slijediš putove prašne,
smrtnim dahom ljubiš očajnike,
u pomoć zoveš vjetrove strašne,
tek nada štiti snene jadnike.

Na usne sjeo poljubac hladan,
caruju umom nemir, strahota.
Opijeni duh u snu je svladan,
tama se bori sa žarom života.

Iz oka sudbine bljesne luna,
zlokobnim sjajem dotiče duše,
uvelom životu puče struna,
nesretniku zlodusi pjevuše.

Mračna noći koja tražiš žrtve
čemernim dahom minule moći,
iz grobova hladnih budiš mrtve –
nestani već jednom u hladnoći.

Ivan Gaćina

ПОСЛЕ ЊЕГА

(Мојој Вери)

 

Из пешчаног сата дани цуре – теку,

Јагодице сањају твој витки врат,

Сећања врела очне капке пеку,

Ил је срце стало или зидни сат?

 

Да ли ће Сунце сутра да изгреје,

Или ће се ноћас угасити Звезда,

Јуче се чинило цео свет се смеје,

Данас чујеш јецај из пустога гнезда,

 

У прах створиће се генијална чула,

Уши што су Божје хармоније знале.

Свевидеће очи биће празна нула,

Утихнуће речи покуде и хвале.

 

Дан за даном време ће да збрише,

Сећање на руку што отвара врата,

И чувара снова што са тобом дише,

И његову сенку боје старог злата.

 

Крај трешње у цвету никад проћи неће,

ни стопа у снегу од куће до града,

Намигнуће можда с плама славске свеће,

Просипаће чаше кад- кад изненада.

 

Пожелеће вече да однекуд дође,

Чекаће га вечно једно празно место,

Кад крај тебе нека туђа сенка прође,

На образу румен осетићеш често.

 

Не тугуј за Звездом која пасти мора,

Светлост њена сија другоме свету,

Кад Звезда умире тад се рађа зора,

А његова душа птица је у лету.

Миодраг Томић Стублински

БРОДОВИ

 

Од када сањам,
сањам само бродове
који их довозе...

Од када видим,
видим само бродове
који их одвозе...

Сви некуд одлазе,
А ја остајем!

Сањам и гледам
гледам и сањам
како их довозе,
како их одвозе...

Све које знам
негде су отишли

Све које знам
други су постали.

У луци чекам бродове,
чекам да се врате,

Бродове сачекам празне,
никако да схвате...

Они су други постали
Ђаволу душу продали.

И сваког дана
бродови их негде одвозе,
Негде далеко од нас
Да не пожеле да се врате.

Свакога дана гледам
како нас нестаје,
Свакога дана гледам
како нас неко продаје.
А одлазак бродова пуних
никако да престане.

Ја чекаћу немо, упорно,
све док се не врате,

Дозиваћу их крицима, гласно,
све док не схвате...

Да тамо су нико,
Да тамо су ништа,
топовско месо
туђег бојишта.

Да овде је корен,
Да овде се живи,
Тела да врате
док душа не посиви.





Бранислав Свркота

O kada bi' znao

O kada bi' znao 
koliko je teško, 
tebi reći "Ćuti!", 
tebi reći "Dosta!". 
O kada bi' znao 
šta to srce sluti, 
kako već vidi 
prečagice mosta. 
Ali znaš ti milo 
da reka nas deli, 
vode te što teku 
važnije su meni, 
da srce se pita 
šta zaista želi 
i stope bi' brzo 
pohitale tebi.

O kada bi' znao 
koliko ti ćutim
svega što bih rekla,
ali neću reći, 
ljubav u grudima 
nesuđenu slutim, 
idi milo moje 
svom životu, sreći. 
Ali znaš ti milo 
da reka nas deli, 
da vode su te 
i tople i hladne, 
ne pitaj mi srce 
nikada šta želi, 
jer otkucaj svaki 
put vodi do kazne.

O kada bi' znao... 
nikad' nećeš znati, 
lakše ću te samo 
povrediti lako, 
jer kada bi' znao 
da mi duša pati, 
ti bi' srce ovo 
uzeo polako.

Radica Matuški

NIKO POMOĆ NEĆE

Odlučih da malo
Na krilima vjetra
Prošetam do neba
Do Svetoga Petra
Želim da ga pitam
Jer stvarno me čudi:
Šta je ovo sad na zemlji
Šta to rade ljudi?
Nosio me vjetar
na krilima svojim
Ja na njima sjedim
Ne smijem da stojim
A pitanja bezbroj
Mori me i muči
Dal ću bez dozvole
Moći u raj ući
Dal ću moći vidjet
Šta se tamo radi
Il će Sveti Petar
Da me iznenadi
Dal će da me primi
Il će da me vrati
Ili će me možda
U pako poslati?
Na krilima vjetra
Mog nestašnog Zmaja
Prođo pored pakla
I stigo do raja.
Na kapiji nikog
Pitam svoga vjetra:
Šta li je to bilo
Sa Svetoga Petra
Zašto nije ovdje
U prijemnoj kući
Jel to može sada
Svako u raj ući ?
Ponese me vjetar
Još brže i jače
U Raju na klupi
Sjedi Čovjek plače.
Poneseme njemu
I šapnu mi vjetar:
Ovaj Čovjek na klupi
To je Sveti PETAR.
-Dobro došo pjesniče
iz dalekog kraja
Al ti nema mjesta
U sred ovog raja.
Ni za koga više
Ovdje raja nema
Za cio se svijet
Sad nesreća sprema
A sami su krivi
Jer su htjeli tako
Da prođu kraj raja
I idu u pako.
Zato suze lijem
Nesretnik sam posto
Šta ćeš dragi pjesniče
Bez posla sam osto
Jako mi je žao
Umreću ko cveće
Al narodu ovom
Niko pomoć neće.
Radovan Lepanović
Moja poezija

Ne moli se za mene grešnu 
što u odajama svojim 
čuvam tvoje osmehe za neko sutra 
koje će me samoćom raniti .
Ne plači kad se ugase moje oči 
i zalutaju u večnost zaborava 
davno sam kao ranjena srna 
odlutala u šume i zaboravom se 
okitila ...
Bolno je ,veruj 
sećanje 
zaboravom se izlečih od 
godina ljubavi .
Ne moli za mene grešnu 
bolno je sećanje ...
 
Jelena Zarić

Тамо далеко

Тамо далеко

хладан је поглед,

а у души је све

празно и ледно.

Тамо је горак

и слатки мед,

а срце је

завичаја жедно.

Тамо сви журе

на врх леденог брега,

а мене сјај

и раскош гуше.

Тамо има свега,

има свега,

али нема...,нема

љубави и душе.

Тамо далеко

фале мени,

моји најдражи

и родни крај.

А кад се чежња,

као опоро вино,

у крви запени,

та лажна лепота

изгуби сјај.

Моје срце и душа,

тамо далеко,

у тој раскоши вену.

Топли осмех

и стисак руке

немају...,немају цену.

Драгица Бека Савић

 Beograd


Beograde grade,
na Dunavu I Savi,
na brdima svojim,
ustao si davno.
Vremena si ,
odolio mnoga,
da te pjesnik kiti,
svojim stihom stoga.
Jer u tebi uvijek,
vrvi zivot pravi,
drug nadje druga,
a ljubav se slavi.
Gostoprimstvo svoje,
nesebicno dajes,
mnogi sto ti dodje,
u tebi ostaje.
Beograde grade,
ostaj vedar cio,
ove rime,
tebi  sam uputio.

Srđan Soković-Soko

Pismo ostavljenog dječaka...

"I ovaj će rodjendan bez tebe proći,
a tata kolače ne zna da sprema.
Danima čekam kada ćeš doći,
kaži mi mama, zašto te nema?

Imam tvoju sliku što su mi dali,
uz nju provodim dane i noći.
Molim te mama, više nisam mali,
zašto te nema, kada ćeš doći?

Na jesen i ja u školu krećem,
požuri mama, dodji što brže.
Meni je teško, drugove srećem,
svi svoje mame za ruke drže.

Juče mi je tata dao novu sliku,
koliko sam srećan ne mogu ti reći.
Skrivao je dugo u novčaniku,
na slici nas troje, moj rodjendan treći.

Zašto se barem ne javiš tati?
Pošalji mu pismo, on zna da čita.
Ja svaki put vidim da pati,
kada ga neko za tebe pita.

Noću ga čujem u sobi jeca,
kao da tugu od mene krije.
'Ti majku nemaš', kažu mi djeca.
Dokaži mi da to istina nije..."

Miodrag Blažić

ПОМИСЛИХ НОЋАС

Помислих ноћас где је тај рај
Где звона звоне гласно и течно
Где песме мира владају светом
Где душа спокој налази вечно!

Помислих ноћас где је тај бал
Где срце бије у ритму среће
Где тела горе нестварном ватром
Где небом пламте злаћане свеће!

Помислих ноћас где је тај храм
Где божи мир чулима влада
Где тамјан плени мирисом светим
Где златно иње по коси пада!

Помислих ноћас где је тај сан
Где људи џумле живе ко један
Где свако сваког искрено воли
Где нико није гладан и жедан!

Помислих ноћас где је тај мир
Где свако спокој има на длану
Где је бесцење ићу и пићу
Где немаш никад злобу и ману!

Помислих ноћас где је тај пут
Где свако мирно земљом корача
Где видик води у боље сутра
Где чврста вера у свима јача!

Помислих ноћас где је тај спас
Где су капије мирнијег јутра
Где је сакривен катанац среће?
Ипак се мора чекати сутра!

Милоје Вељовић

MORAL
 
Pitao sam enologe.
Zašto od vina klecaju mi noge?
Želim stabilan biti.
Pokušavam čašom piti.
Šetam od kafane do kafane
provodim penzionerske dane.
Izbjegavam poznate u domašaju.
Njihovi probleimi me smaraju.
Sjedim sam za stolom.
Družim se s alkoholom.
Čaše nježno milujem
gutljajem njihov sadržaj smanjujem.
Snagu mi vraćaju
vesli pogled konobarice,
poneko nasmijano lice
zaslužujem i ja srećice.
Nestalo je prijateljstvo.
Samo novac ima dejstvo.
Komunikacija je teška.
Na dinariću moral zvecka.
Moral mi je otišao u muzikante.
Odavno zvecka na dinarčiću.
 
Ilija Lepanović

Заклетва

Заклео сам се оцу на гробу уз пламен свеће
Да, док сам жив твоја ме брда видети неће
Ни реке планинске које низ стрмине гласно хуче
Морадох згазити реч, јер срце за тобом пуче.

Заклео сам се мајци на одру пред задње сате
Невести на дан венчања док скупљах свате
Брату Стевану, помахниталом – кад чу да умрећу
Да Црну Гору док живим више видети нећу.

Не знадох да ли сам за одстрел потоњи или први
Кошуља на телу мом беше спремна за дуг крви
Па ипак, жеља да видим земљу свога порекла
Беше јача од живота и крви што је у венама текла.

Не дадох камен крша који се свим срцем воли
Ни реку Калударску, Ћелије где Богу се моли
Тивран и Цмиљевицу, са Јасиковцем планином
Беране варош фину са жилом куцавицом Лимом.

Ја никад издао нисам, о земљо моја јуначког зова
Још живим сузом избрисан с` рукама од окова
Нема тог метка да мерит се може стиском твојим
Без тебе и Србства твога, ја као да не постојим.

Моја драга и ја у сузама, држали смо се за руке
И народ дивни мој у манастиру светога Луке
Певали песме да браћа смо у Христу од исте крви
Да су нам Карађорђе, Миљанов Марко и Његош први.

Волим те народе мој као самога себе, и више
На капи твојој четири С ћирилицом се пише
Нек пазе те Острошке Мошти од светог Василија
Србија и Црна Гора, да једна су фамилија.

.............................................................................

Кроз моје срце теку две вене
Од злих и бедних заведене
Једна је црна штите је стене
Друга умилна, прашта и вене.

Обе у мени живот ми чине
Док гледам их са срцем милине
Дивим се Србству и Бога молим
Ах земље моје како вас волим.

Бошко  Барјактаровић  КАЛУДРАНИН

SJETI SE 


Sjeti se ponekad
mojih očiju punih sjaja,
lica iscrtana bolom,
tihih riječi i zvuka zime.
Sjeti se...
Drhtala sam,
pokreti su govorili sve,
ali tvoje oči boje neba
nisu ih prepoznali.
Sjeti se ponekad
dugih šetnji u noći 
i jecaja bez pomoći.
U duši gorčina i sad se stvara.
Nemam ništa, tek sjećanje.
Katkad se pitam:
Zašto me svaka tužna pjesma
potsjeti na tebe?
Sve su mi poznate.
Zašto svaka kiša pada
duže i jače no ikada?
Zašto je i sada gledam?
Prstom povlačim po prozoru.
Bol mi teče venama.
Krv se ledi.
Gledam kišu, ali...
Svi moji pogledi upućeni su tebi.
Dok godine bola prolaze,
sve više želim vratiti vrijeme.
Želim najljepše trenutke zadržati,
za tebe , za mene.
Sjeti se, bar ponekad...
I priznaj...
Ludo smo se voljeli,
a ipak ljubav ubili.


Božana Ćosić

Oprez!


 Pazi devojko 
hodaj polako,
da ne izazoveš
zavist zavidnih,
posadiće te tamo
gde nikad nisi bila,
pronaći ce ti 
hiljadu mana a
malo vrlina,
raskomadaće te
do u sitnina...
Nikada se nećes
oprati pred njima.
Neće im biti nikad
dosta,pretraživaće
i pepeo u tvome 
dvorištu jer im je
duša prosta.
Ogovaranje će im biti
duhovna hrana,
nikad neće prestati,
do sudnjega dana!
Znaš li zašto devojko?
Zato što ti nisi kriva!
Zato koračaj oprezno
ne plači pred svima,
jer će se smejati
iskrenim suzama tvojim,
reći će ljubavnik je napustio,
jer su sigurni da ga imaš,
pripisivaće tvoje suze
svemu i svačemu,
što oni misle,
niko te neće pitati
za čim stvarno 
tvoje srce svisne.
Niko ne vidi
dušu punu boli
oni samo misle
ko li je sad voli? 
Znaš li zašto devojko?
Što ti nisi kriva!

Ne obmanjuj se 
da imaš prijatelje i 
da te neko voli,
prijatelje imaš dok si 
im potrebna,   a 
onda o tebi niko 
ne govori,
zato sakrij,
sakrij svoje boli i 
veruj samo Bogu,
jer on tebe voli.
Veruj u ispravan 
Božiji put i to će
ti zameriti,ali ne mari
budi jaka jer Bog 
je samoću 
samo za jake izmislio!

Milena Micaletto

HORIZONTI

Izvrcem prazne dzepove
bezmernim entuzijazmom ,
etnicka, zabludela dvonozna jedinka
plutajuca oslobadjajuca stvaralacka misao
nasukana na obali sa slanom vodom u grkljanu,
samo bezobrano citiram Bukovskog ,
ubijajuci sopstveni duh
u individualnom kazamatu 
presudjene rodne provincije.

Pesnik sam,
obilazim skitnice za zimsko ,,dobro jutro,,
uz casicu rakije kraj peci varoskih kafana
i posmatram njihove suve, blede,
smrznute prste u pocepanim rukavicama,
smisljam vecernju poeziju spokoja
u toplom gnezdu nevidljivosti sopstvenih 
lomova i strahova, 
opstajem u inat proceniteljima tudjih sudbina,
tih malih umisljenih kvaziintelektualaca samozaborava
i cenem za horizontom daleko iznad urbanih fasada
gde se prostiru travnata polja 
u nedogle i nepregled.

Kaznu je nemoguce izbeci ni umisljenoscu,
ni zmureci pred nespokojem,
.
U meni su bezvremeni horizonti
i ja im se omamljeno predajem 
jasuci na vratu bele neukrotive kobile
kroz nepregledna travnata polja
u nepovrat i nazad.

Stefanović Budimir

БЕЗИМЕНА БРДА

Рођен сам давног лета

У безименим брдима...

Где око допире посвуда

Голет, крш – земља безводна

И почесто враћа ми се слика

На премаку година,

На прелету деценија:

Омалена кућа сва од камена,

На ободу шиндре точница

И буре са три обруча,

Давно поцрнело од времена

У њему до врха вода ледена

Кишница – Божијом милошћу источена...

У њега урањам обе шаке

Као вргом – скупљених дланова

Захватам да умијем дечачко лице

Хлађаном водом од кишнице

И тако многа лета сваког јутра

Безбројано пута...

И до у дан данашњи

Поглед мој остаде бистар

К’о у горског сокола!

Склапам очи и јасно видим

Моја сва безимена брда...

Мирослав Мишел Болтрес

ГРАНИТ

Еј пркосна поткозарска села
палили вас а не изгоресте
реч вас многа ружила и клела
а ви опет главе подигосте!

Еј козарске шуме и ливаде
питомино докле зене сежу
утирали младе ти изданке
ал се опет до неба протежу.

Слободарско небо над Козаром
окове ти многи намицаше
параше те и речју и камом
и опет се твог бескраја плаше.

Еј козарска душо напаћена
вековима кућена у збегу
у гранитну стену прекаљена
још си гнездо где се птићи легу.

Сања Радојковић-Кума

Bivsa ljubav

 


Godine duge prosle su tri
tudji me gradovi sebi odveli,
nismo se dugo videli mi
toliko toga,sada nas deli.

Nismo se culi,bila si ljuta
tako je bilo,morao poci,
pomalo umoran od dugog puta
moram pored tvoje kuce proci.

Idem tihim korakom,mesec u stopu prati
strah me,kako cu da se snadjem,
okupan mrakom,da l' ce me znati
jeli me cekala,sta cu da nadjem?

Prilazim tvojoj kuci,vidim svetlo gori
jos te volim,k'o da je bilo juce,
u meni neka sila se bori
srce k'o cekic mi tuce.

Zvonim na vrata cekam tebe
secam se suza,i hladne kise
posle sam dugo mrzio sebe
sto dozvoli,da nas rastavise.

Vrata otvori tvoja majka
uplasena,ubrzano dise,
rece mi s' drugim joj zivot bajka
molim te ne trazi je vise.

Nisam nista rekao,sve je bilo jasno,
samo sam krenuo niz ulicu dugu,
za nas davno je postalo kasno
ali ja necu voleti drugu.

Lutalice laju,u stopu me prate
negde k'o cujem korake tvoje,
idem kuci,u kasne sate
A srce jeca,zbog bivse ljubavi moje.

Vojislav Sebez

Крвава бакља Српства

 

У сутон, на небу, на гробу,

гори крвава бакља Српства!

Негде у мојој оскрнављеној души,

дечак гледа и плаче на степеништу.

Србија се претвара у Содому и Гомору.

Негде из прашине дижу Исуса да га разапну на крст.

Поново проживљавамо менталну голготу.

Опет ми клештима кидају зубе  и подмећу ексере испод ноктију.

Опет нас бацају у јаму…

А вече већ пада и крије сузе Мајке Југовића.

Где си Србијо, мајко, да подојиш јунака?

Видиш да су нам свима имена урезана на Зејтинлику.

Ко ће се борити?

Опет сам војвода Путник, и тамо далеко

водим омладину моје Србије на путовање,

јер таленат и инат нема ко да помогне.

Опет се Бог спрема за потоп,

опет се Ноје спрема да изгради барку.

У сутон, на небу, на гробу ,

гори крвава бакља Српства!

Негде у грудима јецају гусле,

и слепи лију сузе, и неми ћуте..

И спремамо се да напустимо земљу...

Не дамо рањенима да клону,

дуга је Албанија, велика је Албанија.

Чека нас голгота. Далеко је Крф.

Пусти напредне да изграде Кулу Вавилонску,

пусти вођу да нас одведе у провалију.

Пусти слепе да гледају, а неме да причају…

А тамо далеко, ван наше отаџбине, неки нови Никола Тесла мења свет,

неки нови Србин престаје Србин и постаје туђин.

Тамо далеко смо спремни за Солунски фронт са пером у руци,

док плешемо реквијем уз неки нови Марш на Дрину.

Јецај Србијо, стиди се отаџбино!

У сутон, на небу, на гробу,

гори крвава бакља Српства!

Стеван Врекић

ШТАКОР  ПРОБИСВИЈЕТ

Знао  си  ме!

Не  знаш  ме!

Ја  сам  дошао  из  далека,

Донијеле  су  ме  старе  лађе

Оне   са  трговцима  свилом

Од  преко  далеких  мора,

Обишао  сам  свијет

Накупио  се  старих  књига  и  тапија,

Са  лажним  мапама

Трагао  за  закопаним  благом,

Ноћ  ми  је  савезник

Наоштрим  слух

И  вребам.

Сјутра  је  као  далеко  путовање

Не  знам  хоћу  ли  стићи?

Био  сам  највећи  од  браће,

Љутили  су  се  на  моју  снагу

Љубоморно  говорили  о  љепоти

Ја  сам  их  волио

Све  сам  им  опростио,

Јуче  сам  био  смеђ

Данас  црнилом   сијам

По  потреби  мијењам  боју

Навике  и  плијен,

У  лучкој  крчми

Са  мирисом  пива  и  рибе

Заметнем  лако  кавгу

Бодеж  бљесне  у  руци,

Крв  помијешана  са  водом

Слива  се  чизмама.

 

Избирљив  сам,

Кушам  само  младе

( касније  не  бирам )

Знам  жеље  њихових  срца

Кључеве  кријем  у  џепу,

Носим  са  собом.

Обилазим  град  док спава

Пијанцу  поклоним  ноге,

Просјаку  дарујем ватру,

Свима  знам  очекивања

И  тајне  дубоко  закопане,

Охрабрим  да  загребу

Врата  лажи

Научим  корацима  истине,

Са  пољубцем  зоре

Ускачем  у  први  брод

Који  се  заљуља,

Грлим   радосно  пучину.

Бранка Војиновић Јегдић

KRUG


Prošlost, čini se,
nikad ne prolazi.
Sve što bilo je
Opet dolazi.
Život nas
Na stare ceste vraća.
Svako bezbroj puta
Grijehe svoje plaća.
Vrtimo se u krug
bez imalo sjaja.
Naš put, zamoran i dug,
Čini se nema kraja.
Bježimo uzalud,
Jer sustižu nas sjećanja.
Ne znamo kud,
A nazad nema vraćanja.
Sve što bilo je
Opet dolazi.
Prošlost, čini se,
Nikad ne prolazi.

Tanja Spasojević
ЦВЕТ
.
.
Kо 
пупољак 
пролећу 
овог јутра си 
у мом стиху 
процветала 
прелепа ружа 
си постала 
са твојим 
тиркизним очима
мојој песми 
инспирација 
захвалност ти 
дугујем 
просејаним речима те 
као цвет 
у погледима других 
остављам 
да живиш 
као пупољак 
у рукама 
нових 
читалаца 
као јутарњи
искорак 
позитивној 
енергији 
одговор.
.
Јовић Новица

МАЈКА ВОЛИ МАЈКА ПРАШТА

 

Ништа лепше ни вредније, није могао Бог нам дати

него под ребрима живот кад се чека месецима,

па у деветом ти не да, ни седети ни спавати

док не видиш то мајушно, биће пред својим, очима.

 

Мама доји, мама мази, мама купа, грли, тепа.

Мама бира успаванку за миран сан свом детету.

Мама и кад грди буде, увек иста Mама лепа

којој сличне нигде нема, на целоме, овом свету!

 

И кад трпи, она зна да, лављим срцем се избори!

Сиромашна ил богата, она звезде зна да скида,

чим донесе на свет мали живот који тек жубори

па удахне му доброту, из зеница очног вида.

 

Мајка воли, мајка прашта, њено срце бунар има

за све бриге које се код њене деце гомилају,

aл нажалост многи нису свесни туге у очима

која зна да се појави, како све је, ближа крају!

 

Анђелија Недељковић Петровић

Раскопчана хаљина 

Ако сам ти само драг  до зоре
Нисам црни враг у мислима

Одавно љубав не значи ништа
Док свећа гаси стари плам

Изветрен поглед маска на лицу
Да ли видиш белутак своје сенке

Или ти тмина пролази кроз дамаре
Раскопчане хаљине залутале зоре

Имаме само у нежним мислима
Када ветар повија љубавне гране

Када ми из ока нека суза кане
На прошле дане момачке казне

Одавно љубав ми не значи ништа
Додир пред додиром стане укопан

Дан за даном неће никад да осване
У раскопчаној хаљини залутале зоре

И тако на прсте све жеље могу да стану
Док уздахом носим опроштај милости.

 

СрећкоАлексић

 

КЋЕРИ ОЛИВЕРА

Ти сањаш о принцу и витезу снажном
да ће једног дана доћи да те проси,
ни слутила ниси шта ти судба носи
да ће мјесто срећеом даривати казном.

Све жеље и наде падоше у воду
твоје срце више нико и не пита,
наредба је стигла бијесног Бајазита
да у харем дођеш – понижење роду.

Из одаја царских ти крену џелату
мислиш како лажно да одглумиш срећу,
и Христос је мирно ишао распећу
да Србију спасеш, да помогнеш брату.

Браћа сузе роне у земљу гледају
међу њима сестра, Христолика брeза,
грозница их тресе, прожима их језа
кад убици Оца, сестрицу предају.

Сва Србија цвили у шпалире стала.
Скрхана од бола, тужна, ојађена.
Од Крушевца града па све до Једрена
испред твојих стопа руже посипала.

Још само пјесници и њихова пера
више твоје име не спомиње нико,
јабуко од злата, иконо и дико.
О, жртвено јање, кћери Оливера!

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ

РАДОСНА ТУГА

ИМА ДОСТА ТУГЕ У СУСРЕТУ ХТЕЊА
ПРЕПОНА , СУЈЕТА   ШТО НАМ ЖЕЉЕ РУШЕ
А МИ НЕПОДОБНИ СВЕТУ ШТО СЕ МЕЊА
ПУСТИЊА БЕЗВОДНИХ ,  ПЛАНЕТА БЕЗ ДУШЕ...

ГДЕ ЛИ СМО СЕ СРЕЛИ ?КАД СЕ ЗАВОЛЕЛИ?
КАД СЕ ПОЖЕЛЕЛИ БЕЗГРЕШНО БЕЗ СТИДА?
КУДА СМО КРЕНУЛИ КОГА ПРЕБОЛЕЛИ ?
ОД ЧЕГА БЕЖИМО ДОК СЕ СРЦЕ КИДА ?

 КОЛИКА ЈЕ ЦЕНА ТЕ ЉУДСКЕ СЛОБОДЕ?
КОД НАС  ПРЕСАВЕСНИХ  ДОК СРЦЕ КРВАРИ?
ОД НАС ЖРТВУ ТРАЖЕ  ЉУБАВЉУ НАС РОБЕ
КО ЈЕ САДА ЏЕЛАТ  КО ЗА  ЖРТВУ МАРИ ?

МЕСЕЦ МИ ОБЕЋА ЗА ТЕ КОНАК БАЈНИ
И ЗВЕЗДЕ СА НЕБА ПОСТЕЉУ ДА СПРЕМЕ
ПЛЕЈАДА ВЛАШИЋА ЗАБЛИСТАШЕ СЈАЈНИ
ОД РАДОСТИ  СИЛНЕ :,, КАД ЛИ ЋЕ ДА КРЕНЕ ?,

,ПРЕПИСКА ЈЕ НАША СВА У ПОЛА РЕЧИ 
У ЋУТАЊУ НЕМОМ , У ШАЛИ И СМЕХУ
ЦРТЕЖИМА СМЕЛИМ  ОСМЕХОМ ШТО  ЛЕЧИ
ОДГОВОРОМ  БРЗИМ   БЕСМИСЛОМ У СМЕХУ

У ТЕБИ ПРОНАЂОХ РАДОСТ СВАКОГ ЈУТРА
И ЖИВОТ БЕЗ СТРАХА У СЕНЦИ РАТНИКА 
НЕ ПЛАШИМ СЕ ВИШЕ  ПОМРАЧЕНОГ СУТРА
У ПОГЛЕДУ ТВОМЕ  СРЕТОХ САПАТНИКА ...

У РАТУ БАР ЗНАМО КО СУ ПРОТИВНИЦИ
 ДОК У МИРУ БЛИЖЊИ ТУЂИ НАМ ПОСТАЈУ
У ПОДВИГУ САМО НЕСТАЈУ СИЛНИЦИ
А ПОТОМСТВУ  ДЕЛА ЗА ВЕЧНОСТ ОСТАЈУ...

Adèle Ljubavinska

Sve je  samo tvoj put

Osmeh lažni ,
što stavljaš,
na uvelo lice.
jadno i ponizno...

Praznim recima,
hraniš zatrovano srce,
postala si slijepa i nijema.


Zbog cega ,zbog koga,
zarad sjaja, cija svetlost,
sa mrakom druguje,
koji dušu tvoju truje...


Sve je  samo tvoj put,
samo tvoja borba ,
sve ce opet ništa da postane,
i svo blago sveta da nestane..

Александар Стојковић

Čudno doba

Ovi naši gore
Koliko se more
U selu i gradu
Svaki dan nas kradu
Sirotinja trpi
Kraj sa krajem krpi
Sve postalo danas
Naopako za nas
Problem je najveći
Nekuda pobjeći
Al ne može tako
Jednostavno lako
Iz sopstvene kože
Nikud se ne može
Nismo sami krivi
Što se teško živi
Jer došlo je doba
Na sve strane zloba.

Biljana Stojanović- Lazarević

трагање

  остадох ја
                  између два упоредника
                      да упоређујем
                       ту сам
да мерим
људе
истину
тежину речи
искреност
                           да тражим
смисао
насмејано јутро
титраје
у траговима
радост
да браним се
                           од бранитеља
од душебрижника
                         и правдам доброту
                         нежност
да садим
у посну земљу
да чекам
                        исклијале осмехе
да скупљам
наду
                          и  сутра
                          из распукле речи
преломљену светлост…

остајем ја
                         између две паралеле
да палим тамјане
да дотакнем
врхове Арарата
                        видим и удахнем
                       замишљене меридијане

Верица Преда-ПреВера

Једна жена

Поглед ме њен окаменио,
Претворио ми тело у мермерног кипа,
Прекривен лишћем и изметом птица,
У малој варошици, у неком парку
крај трулог кестена од ње сакривен.
Да ме не нађу ни' другови њени,
Нек се не свете...
Много је лажи у једној жени.

Речи ме њене обмануше,
Безобразна а нежна лажљивица.
Шапутала је својим овлаженим уснама,
Док су се лицем сливале и топиле joj
већ узавреле јагодице, неке мајске кише
Од којих није могла сакрити речи;
Недостајеш ми,
Ја не могу више.

Јадање ме њено заслепило,
Да у пустој тмини будем верни папучар
Гост сивог дома ил' псећег азила,
да лајем на оне што је гледају жељно,
Заводљивог погледа била им је магнет
Због ње и пандури мисле да сам луд
А заљубљен сам био,
Човек ко без главе нема куд.

Мирисом својим убија универзум,
И сунце, месец и звезде
Због ње одгоревају последње сате.
Окрећу се људи у збуњеном вртлогу,
Отровани опијумом њене косе
Мирисом још недозрелих јабука.
Што труле у трави,
Под окриљем росе.

Даљина ме њена расејала,
Да мислима лутам по пешчаном тлу
Прстима да пишем слова њеног имена,
Која нестају са млазом морске пене.
Ко балавац да се заљубим
Да маштам...заједно до гроба,
Играла се још од првог дана,
Срцем будале,
Заљубљеног сноба.

Изгледом ме својим преварила,
У очима њеним видим само лаж,
Повучен у неком бунилу од живота,
Прогнан у свету љубавног егзила,
Гризем своју савест од те луде жене,
Будан још је сањам,
Тешка ноћна мора...
Заборављена, отишла далеко од мене.

Никола Костић

 

Ту, гдјe сe спајају Long Beach Boulevard  и Чeтврта улица

 


Ту гдјe сe спајају Long Beach Boulevard  и Чeтврта улица
баш на том мјeсту гдјe ми јe почeла опадати коса
на углу  смо срeли старог босуна који јe полагао кабловe нeгдјe око Кариба
стигла јe мисао да никад вишe нe жeлим поћи кући
глeдати мртвe и рањeнe
тамо гдјe мe чeка залутали куршум из ко зна којeг рата

Остаћу ту гдјe сe спајају овe чуднe улицe
испрeд бара гдјe ми јe страва
барeм ову ноћ имам браћу и сeстрe
Ту јe Billy Idol окрeнуо туру
срeо сам Едгара Поа
пољубио шанкeрицу која зна да имам вишe од двадeсeт и јeднe годинe
да јe новeмбар мој вјeран друг
и да јe град у којeм сам сe родио давно подијeлио људe

Заборавили смо свe уз чуднe звукe blues-а и rock-а
вeчeрас нисам проклeти странац и нeмам рeповe прошлости
нико мe нe познајe
а сви мe знају и у то имe наздрављају

Спојили су сe Long Beach Boulevard  и Чeтврта
па су ухватили кривину
овдјe сви готивe Србију
пар стотина миља вишe-мањe од Русијe и Њeмачкe
зар јe то битно у зeмљи обeћаној
свe су сe разликe вeчeрас разбјeжалe

Остајтe овдјe
калифорнијско Сунцe јe гостољубивијe од домаћeг
кад упуцамо Мјeсeц он ћe сe сљeдeћу ноћ опeт родити
и нeћe замјeрити нашe мeткe из магнума 357 који су му погодили срцe
Вeлик јe па зна да прашта

Питао сам
кажу да Исус станујe овдјe
па смо подијeлили загрљајe ову ноћ

Босун  карибијанског мора  јe у повјeрeњу казао -
пас сe зовe Maggie Mae
а личи на Suzy Q
Још пар бубица и свe ћe бити готово
па ћeмо са Џоном наново

Опeт иста рана крвари
Смит и Вeсо су јe вeчeрас зауставили
побили смо их свe
иако су увијeк први пуцали на нас
Нeки old stager виски пјeва blues

Свиђа ми сe
јeр овдјe нико нe зна ко јe кога први издао
Ту у Калифорнији и стока добијe статус чeљадeта

Остајтe овдјe
тамо одаклe долазитe сахрана јe музика
„учeствујeм у жалости“ вичe срцe пуно радости
у зeмљи мртвака на брдовитом Балкану

Калифорнијо ко тe нe би волио
опрала си моју бол
нeма вишe ранe
сачуваћу со

Барба Војо Мистовић

С Е Љ А К

Можда би могла 
река суза,
да смекша његов 
образ црни.
А тврди опанак 
и танка блуза,
образ да сачува, 
да не утрни.

Можда би његове 
бразде на лицу,
биле бар плиће 
од ових сада,
и зауставиле 
вејавицу,
што му из очију 
понекад пада.

Кад тешком муком,
с' камџијом у руци,
он шором вози 
двоколице,
иза плотова,
ко гладни вуци,
шкљоцају очњаци
право у лице.

И кад пред капијом
запрега стане,
а поглед огњиште
напоји,
тешких се брига
сељак мане,
и веђе у осмех
раздвоји

Жика Качаревић

Путник намјерник

Ја нисам пјесник
који ће створит' велика дјела.
Ја сам обични путник намјерник
којег је судбина ту довела.

Ја нисам пјесник
који ће с пјесмом зло да одбије.
Ја сам од оних тешко рањених
који не може то да сакрије.

Ја нисам пјесник
чија ће пјесма ране да суши.
Са пјесмама пуштам болни јаук,
желећ' да ми се нада не сруши.

Ја нисам пјеник
чија ће пјесма муку да скрати.
То машта моја у стиху жели,
да свако свима љубав узврати.

Момчило Момо Тубић

МОЛИТВА

После бомбардовања 1999. 

Обраћам се Теби  Боже!
Молитву моју Ти услиши.
Молим се Теби ,  за  народ мој.
За плач новорођенчета.
За смех детета, за љубав.
За опроштај данас и за боље сутра.

Подарио Си нам њиве зелене, пуцају од рода.
Радујем се што мотика моје је име.
Жуљевите руке којима милујем децу своју
Теби окренуте.
Обраћам се Теби.
Без суза, и беса.

Ти видиш  све.
И знаш да плаче земља моја.
И Видиш да моје рањено чедо без ногу хода.
А штап бели руку води.
И Видиш да моја  деца  ка небу  окренутог лика
Уче нека нова слова,слова од авионских слика.

Високо Си,  виши од свих.
А они?  ...желе те висине.
....са Твојих небеса  они мене туку.
Гађају мене.
.... убијају семе моје.
А моја поља... тако су родна.

Хоће они  – Тебе Бога да замене.
Мисле...да небеске двери за њих су створене.
Грех наш – Твој је  суд.
Само Твоја реч, мом народу може да  спржи семе.
Боже..., и   сад ме гађају!
.....гађају са Твог неба ....

Анђели  двери  отварају,
Плачу горе и поља моја.
И док руке  скупљају болесну летину.
Око  опрезно гледа.
Час у небо, час у земљу.
Пест се полако отвара, милује рањену земљу.
Шака крвари, а крст стеже.
И ми.
Као и Ти.
пре две хиљаде  лета.
Рана, до ране.
Бол до бола. А на уснама ... просто им довека.


Предраг Бањеглав

Душа...још те сања

Чекам...
Вјетар вратима шкрину
Мислим
Дошао си.


Скувам
чај за двоје...
и попијем
сама.


Вјерујем...
ружан био је сан и само
спаваш
и сад си ту... крај мене.


Али бијели јастук
црни се...
Никад ту више
сањати нећеш.


И чај за двоје
сад је со
за срце моје...
не мелем.


На облаку
снове сниваш,
чујем глас
да ме дозиваш.


Љиљане чуваш
у џепу капута...
Да их даш души
кад ти долута.


И милујеш ме
мјесечевом зраком
што се провлачи
кроз загрљај грања.

Не буди бијела утвара ноћи...
Дођи!
Буди стваран.
Душа...још те сања.

Јелена Радмиловић


DO KRAJA

Prkosit ću ti do kraja, do dna
neću ti dati da sklopiš oči i uhvatiš sna.
Ko divlji korijen ću biti uporna
i da ti vratim zasluženo nikad neću biti umorna. 
Imat ćeš ono što si dao, 
eh da si bar to prije znao. 
Sad je kasno da se praviš janje, 
s moje strane je opsadno stanje. 
Lažljivci i kukavice nisu sorta moja
takve sredim prije samog boja. 
Pojedem ih ko vuk bakicu staru.
Zahvaljujem majci na tom ratničkom daru. 
Neće mene niko da muti,
bolje mu je da se skrije i da šuti. 
Jer, prkosit ću ti do kraja, do dna
neću ti dati da sklopiš oči i uhvatiš sna.

Suzana Muštra

ЗАВИЧАЈ

 

Кад отвориш своје собе
и примиш ме попут брата,
за мене су руке обе,
отворена твоја врата.

И кад од те' само одем,
ја се погнут теби враћам,
моју душу само бодем,
неверство ти тако плаћам.

У туђини тебе снивам,
чекам дан кад ћу доћи,
да обгрлим стари диван,
жељан завичајних ноћи.

А кад дођем из далека,
не знам шта бих прво хтео.
Ког' да једем сада лека,
кромпирушу, ил' хлеб врео.

Изјутра ми лице мије,
она вода са бунара,
те шапуће, да прикрије,
тајну завичајног жара.

Потом усред хлад' воћара,
душу појим крепким медом,
те питам због каквих пара
се напушта овакав дом.

У дану се стопут сретнем,
са колоном жуте чете.
Ход пачића сав гледам нем,
јер буде у мени дете.

Када пољем заталаса,
жуто море дуж погледа,
и душа се усталаса,
те спокоју твоме преда.

Придвече кад сунце слегне,
те открије и твој смирај,
у срцу ми лане легне
ех, те у мени прави рај.

А петлови најављују,
да се вече приближава,
те последњу коку зову,
јер време је да се спава.

Нико други не мож' тако,
попут тебе да ме смири,
нит' опише, срећа, како,
кад из љуске пил' провири;

Нити може да ме купа,
у сенику сунца зрак,
па ми бубањ брже лупа,
док надолази ноћ и мрак.

Сваки пут кад будим сету,
део мене за те' јеца;
Путоваху свуд по свету,
ал' за тобом плачу деца.

Отиш'о сам још одавно,
на далеке, стране путе,
ал' не нађох село равно.
Враћам се у твоје скуте.

Александар Марић

ŽENA - KOJE NEMA


Kroz sumrak – mesecev sjaj,

Ulicom pustom senka leluja,

Ko na bregu usamljena tuja,

Kao da je svemu kraj !


Uzdrhta senka – povi ramena,

Pade na kolena,

Breme zivota joj tesko, hoce da kaže nesto...

Al` usne joj drhte,

I dok u grcu savija prste-

Niz obraze, suze- ko potok se sliše...

Pa, to je žena ! koje nema više !


Zagrlih senku, u tisini – na mesečini,

Priljubih, uz njen, svoj lik,

Iz dubine duse, čuh njen krik,

Stisnuh je jače – da joj nadu dam,

Nadvi se oblak, i nebo poče da plače...

A ona, ko polomljen ram;

Bez ijedne slike, iluzije i nade,

Uzdiže se, predame stade ...

Tužno progovori, uz sitne kapi kiše;

„Pusti me, zar ne vidis da sam žena,

Koje nije bilo i koje nema više ! „


Skrio se mesec za oblak – težak mi korak.

Još uvek vidim beznađe te žene, drhtave korake njene,

Izgubljen pogled – tužan lik,

Dok mi kroz uho, jos uvek, odzvanja njen bolan krik !..

Stadoh kraj stare česme,


Setih se reči, svoje, davno ispisane pesme:

 " Tiho u noći, senka leluja,

Povijen stas se lagano ljulja.

Daleki pogled – daljinu traži ...

Laži, sve bile su laži !

Tek sada vidi – u daljini – na mesečini,

U raskoši noći, na izmaku moći.. "


Ona me u prošlost vratila,

Tuga me njena ganula,

Suza mi, opet, iz oka kanula...



Milanka Cirkovic - BUBA

SUDBINA

Plava kosa plave oči,ko Boginja ekstra telo,
ugledah je iznenada,i kliknuh je vrlo smelo.
Pisali smo razne teme,uh kako mi prođe vreme,
trajalo je tako kratko,tako kratko ali slatko.

Rođeni pod istim nebom,statusi su isti bili,
eh` da nismo udaljeni,slatko bi se poljubili.
Poče srce da preskače da udara da trokira,
nikad takvo nije bilo,i sada mi neda mira.

Kada poče da mi piše videh samo slova njena,
zaboravih u tom trenu ceo život sem imena.
Pamet stade ukoči se,ni da bekne ni da krene,
joj Sudbino sta mi radiš,nemam mira zbog te žene.

Pojavi se iznenada kao da je s`neba pala,
napisala dve tri reči,srce mi je blokirala.
Iznenadih samog sebe u grudima srce lupa,
misao je samo jedna,dali ćemo biti skupa.

Šta god bude neka bude,Sudbina će reći svoje,
dal su ovo samo snovi,ili biće milo moje.
celi život pesme pišem i sastavljam divne rime,
za prelepu plavu ženu,otkriti joj neću ime.

 

Siniša Stamenković

МИЉЕНО

Миљено,
твоје очи, јагањци,
топе слаткоћу груди,
затежу нам струне 
у експулзији хармоније.
У песми живота
дрвореда нашег врта.

Цветају младари.
Наручје ми пуно топлине 
у пролећу.
У живости наше љубави
ноте су милодаха.

Мирјана Стевовић

Безимена

Чујеш ли, свете,
            нестаје дете...
           
            низ четири жице
            као дуж литице
            гудало вуче
            промрзле прсте
            и очи јече

            пахуље прете...

Погледај, свете,
            нестаје дете...

            далеко од беле чаролије
            њене се судбе и туге боје

            празан шешир зјапи к`о уста

            свака јој нота
                                       изнад живота...
Видиш ли, свете,
            нестаје дете...

иза ње дуге хорде рата
дубоке воде неумита

пред њом колоне улица
лица граница

у грудима срце девојчице
с етикетом избеглице...

Она свира!
Чујеш ли, свете,
            нестаје дете...

            да одрасте и прерасте
            да узнесе до свемира
                                                      језик мира...
Ма, тихо, свете,
                                свира дете!

Гордана Јеж Лазић

ТРАЧ АРИЈА

Корзо шета сваког дана
Славијом до Калемегдана,
започиње нова веза
нашли су се код Кнеза,
колико је сусрета било
сведочи о њима Михаило,
он јаше у Стамбол код Паше.

Београђанка, држећа дама,
уздиже се близу Храма,
код Коларца шоља чаја
трач арије јавног значаја.

Сличуга се шнира
на клизалишту Пионира,
репертоар глумачког миљеа
на позорници Атељеа.

Трзалицом лета дрма
Скадарска калдрма,
баште разних лица
у штимунгу тамбурица.

Бедем-појас на две реке
графити су изреке,
сан испуњава јаву
Сава импонује Дунаву.

Арена, хармонични тон,
у пролећу је маратон,
као некад, тако сад
добродошли у Београд.

Александар Кнежевић

Твој  осмех

 

Ја нисам човек див, који за љубав чуда чини

Нити сам звер, да будеш ми зов природе и плен

Него обичан смртник који чека те на месечини

Минут пред поноћ, да кажем ти да сам заљубљен.

 

Волим те од првог трена и за ликом твојим мрем

Знам да љубав си ми суђена,у то се кладим

Без тебе, живот свој да замислим-не, то не смем

Иначе ћу морати с`  ђаволом тикве да садим.

 

У загрљају када си мом сви светови се буде

Туге заплачу у очајању, јер радости им суде

И свака трунка среће засветли зрацима љубави

Усне ватрама горе кад`  роде се пољупци прави.

  

Твој осмех из кога песма се роди топло се шири

У оку твом мој грех са праштањима се мири

Волим те, и да знам да живећемо живота двеста

Јер увек ћеш бити моја прва и задња невеста.

 Смиља Барјактаровић

НИГДИНА

У нигдини где сам
не вид се за прав ход,
прав пут.

Сам ћутања
пустих заборава
пристају уз мој скут.

У нигдини где сам
нигдност створ крив пут
да б по њем сам ходио,
а лик свеопштег изгуба,
у изгуб ме свој увео
да б у њем сам лудио.

У нигдини где сам
смрт песму своју поји ,
а у поју тежак чемер стоји.

Тад с песмом
небеса неста, сунца преста,
а на лета пуста, спусти тмина густа.

И што ћу сад ја, Грешник…
Сам против било ког …било чег …
било кад … било где.

И што ћу сад ја
сам против свих њих …
угледних …праведних…
исправних… нормалних.

И што ћу сад ја
наспрам свих њих
издигнуће себе самог
по нетражилу да тражим.

И што ћу сад ја
кад од пада
свог тешког корака
у ходу свог живота стрепим.

И што ћу сад ја
кад су дани у нигдини…
тескобни
кад су ноћи у нигдини…
непреспавне.

И што ћу сад ја
са свитањем бесмисла
у свом смислу,
са сутоном душе која грца
у свом бунилу.

И што ћу сад ја
као заблудели Грешник
у потрази за Божијом мудрости
као суманути гласник
о свељудској пропасти.

У трку са временом ,
у трку са висином,
у трку са самим собом.

А бити испод времена,
бити испод висине,
бити испод самог себе.

Прегажен и остављен
насред нигдине,
да очајно посматраш
више висине.

Не, немојте.
Немојте ми смрт
од мене отимати.

У очи јој желим погледати
од ње све научити
па на миру умирати.

Не, немојте.

Марија Стојиљковић Марстој

Украдени животи

Да смо кренули истим путем
можда те не би пратила зла коб
као јато црних гавранова,
можда би ноћи биле саткане од
тананих нити баршунастих снова.

Да смо наставили тим путем
можда би нам мисли биле уједначене
и довеле нас пред исти праг,
клизећи бешумно, стопљене нам сене
и отисци стопала срасли би у један траг.

Али, ми нисмо исто, и нисмо заједно
и никада нисмо били спојени дугом,
лагали смо себе да смо као једно
и иза лажи се годинама крили
да смо потребни једно другом.

Били смо два света и нисмо знали
да је љубав као зрели житни клас,
да смо животе јудно другом крали
и преко ноћи постали странци ...
а сви су то знали, сви су знали, сем нас.

Радојка Ушурел

КАЗАЉКЕ САТА


У мрачној самоћи
окачен на зиду,
сам стоји - часовник стари.
К'о хук ветра када стане
и он је заспао једне ноћи.


Чудесна светлост
кроз прозор се слива,
мени се чини -
и даље је тама...
У души зачух топлу мелодију,
то мати наша
деци пева успаванку.


И све ми опет у кући заблиста,
пуно свега,
топло као прије.
Стари отац,
на починак се спрема,
са креденца музика се чује.


Ја затрептах,
у жару и срећи
погледа прикованог
у правцу сата...
У трептај мој
суза је стала
и сам живот беше
један трен,
као и саме
КАЗАЉКЕ САТА.


Љиљана Скелић Вемић

ZELJA


Da se moja dusa istakne na rubu sunca,
da zapuca na tisuću djelića i da se razveje ko vjetar,
brzinom duse sto me oplakuju.
Da se rana na srcu zaljeću i trazi mir, od vasih suza,
moja ce dusa biti u miru.
Da mogu da rasirim ruke i da vas dohvatim,
da mi se srce u miru i spokoju zdusi.
Da mi se dah sto sam uzdahnuo zadrzi, da mi dusa progovori ......
Imajte me nemojte me izgubiti,
sve je isto moja je dusa ista, spojena duhom s vasim.
Dah, s dahom UZDISE, moj dah da mi nastavite.
Ne umirem s prazninom, dom mi je zasjenjen
s ljepotom i Dobrina, bez samoce,
moje se ime zlom ne kice.
Mladost ne zalost vam ostavljam,
da u njemu zivite i da me ne zalite,
da se snagom borite da pravim putem hodate.
Ljubav vam ostavljam da se zivotom zauvijek imate,
da moj bol ne imali .... jer grijeh je da na mene suze ronite.
Ne zalite, nemoj te me zaliti, moja je sloboda velika,
jer je vec osjecam, Bog mi dao mir spokoj duse-da me sa sobom ima,
da me u naručje drzi!
Ne zalite za mene, ne zalite izgubljeno, jer ja nisam izgubljen ...
tu sam da vas podignem, da s vama streptim,
i da vas duhom iz zla budim,
Da mi se da jos jednom da progovorim ...
Svaki dio moje duse ce da zarom zari i sunce vam dari,
-zivi da ste moji bili! Vas sam bio I spokojni da ste mi bili.
Da mi se dadne sila da se spokojno zavezem u vasih dusa,
-da me mirno bez suza oplakujete.
-da me branite s zdivom, izdvajate od mnogih gresnika ...
Da se zdivom zdravite ... ..da se zdravlju kitite ... ..
da me uvijek pamtite ... da me ne zaboravite!
Dani da su vam istkajani mirom, nocu da vas zdravlje kiti
Jer moja se rec za vas molitvom s daljinom dala
uz Bozja pomoc vas brani od zla, i sva nemira ......

Suzana Gjorusevska

БОЈЕ НА ЛИЦУ

Имам још увек ону
Исту шарену свешчицу
У коју могу да пишем
И бришем
Баш као што си ти урадио
Исписао си љубав
Тамо где се она обично
Пише
Обојио си шаренилом
Моје лице.
Још увек имам исте боје
На лицу
Не дирај их
Нећу ти дозволити
Да их избришеш
Нећу ти дозволити
Да узмеш бол
На коју сам се навикла
Нећу ти дозволити
Јер свака боја
Прича своју причу.
Ја слушам
Уписујем
У шарену свешчицу
У чијим шарама има
Највише црне
Остале боје
Су још увек на мом
Лицу
Не дирај их
Јер ти си их оставио
Заувек ту
Док си одлазио.

Мирослава Ђушић Недељковић

BORIT ĆU SE LJUDI


Kad tuga obujmi jer povrijede te ljudi
ogrtač prkosa navuci
s osmjehom na licu oduprijet se potrudi…
…ne prihvaćaj tugu, od toga ništa nemaš                              
a onima što ti zloćom bol nanose
poruči da se za njih uvijek spremaš
a bitke s njima samo pobjede donose…                   
Kad si sam sa sobom a nemoć ovlada
i proklinješ dan kada si rođen
ne dozvoli da te napusti nada
unutarnjom snagom budi vođen….            
…nastavi dalje kao da ništa bilo nije
i ptica gnijezdo novo svije
kad oluja stari dom razbije…
…tako i sam krhotine svoje pometi
zauvijek im zametni trag
ne dozvoli da tvoju bol netko primijeti
a najmanje oni kojima si drag…  
Doći će bolji dani...
...samo ustrajan budi...
...glasno sebi obećaj...
...dok dišem borit ću se ljudi!

Majda Fradelić

ЧУДНО СЕМЕ

Размичем прошлост – врата дана и ноћи.
У изобиљу мајскога цватја,
мирис се ружа шири.
Само ми машу цветне гране.
Са тамног неба, жмиркање звезда.
Пролећно жубори река.
Несташе дани наши,
међ' врбама и јовама.
С' болним сећањем туга шета.
Шумори трска – цвастима лепеза.
Љубав је у срцу чудно семе?
Сама отвара златна врата раја,
вечито искри у нама.
Пролазе дани, зиме и лета, даљине деле.
Никако стари дани – врате се.
Превише је празних дана.
А боли, боли до бола.
У овим данима маја,
цветни се мирис шири.
Жубори река – шумори трска,
маше частима лепеза.
Љубав је у срцу чудно семе?
Кораком лаким осваја човека.
Даје животу свој тон и боју,
вечито искри у нама.
Сели се из приче – у причу.
То је њен говор.
Никада краја љубавној реци.

Радмила Милојевић

Prepreke

Obazrivo kamenim svakojake nadošle motive
da mi se nipošto ne izgube,
tradiciju nestanaka ne ponove
pa se ponovo izmenjeni izazovno dogode,
saviju me, u dušu ranjivu pogode.

Prepreka kometnih brzina puno
i ja im ne znam na put vešto stati
niti se od njih mogu ugodno odmarati,
malo-malo neka me nova, nezvana prati
i dominantan odgovor joj moram dati.

Idealna je strana
što nije svima nestrpljenje mana,
čvrstom metodom izatkana,
pa dok se put rešenja problema ne nazre u oku
osluškujem, osećam, pratim, zaronjavam…

Rešavam se nedoumice na svoj način,
dan za danom sigurnost veću autentičnu gradim
da sakrivenu vrlinu do maksimuma ostvarim
pa drugima oko sebe bolju sebe podarim,
i svesna svojih grešaka, sve to skupa lakše svarim.

Razapeta u dramaturškoj priči šarenila,
izbegavajući besmisao i kloneći se nesporazuma,
u beskrajnom lancu zbivanja obazrivo kamenim motive
i zaklinjem ih da mi se nepovrano ne izgube
kad me, iz prve, neočekivano u sred duše pogode.

U sudijskom oku bojazan jenjava,
prepreke postaju manje,
i „klin se klinom izbija”
za sve buduće, promišljanju sklone, sanje,
koliko god oštrim crnim trnjem bile popločane.

Snežana Marko-Musinov

Лепота душе

Да л' виде они
што твоје лице гледају,
и ону тугу,
што се к'о дим ватре,
преко сенке твоје,
суморно провлачи?
Ил' само лепоту
неслућену мотре,
оне косе рујне,
пролазности пуне.
Дал' виде у теби
године протекле,
и сунце што сија
уплаканог лица?
Да ли виде клетву,
што те к'о ноћ прати,
устрептала, тиха,
пуна снаге, моћи,
не да ти да устанеш,
кад у понор паднеш.
Да ли све то виде,
очи воајера,
што би да те за ноћ
једну само стекну,
несвесни лепоте,
унутрашњег бића,
што за живот цео,
била би ми ситост.

Бобан Станојловић

ИДИТЕ ОДАВДЕ

 

Идите одавде, суд се страшни спрема

и мрак густи какав постојао није!

Сунце је већ зашло, нигде зраке нема.

На пола се копља барјак гордо вије.

 

Од маћехе своје тешко је наћ' гору,

а маћеха многим земљица је ова.

Баците поглед по копну и мору –

не може се стати стопом од лопова.

 

Бежите одавде пре браће и мајки!

Замакните што пре иза девет гора!

(Зар се нисте доста наслушали бајки?)

Оставите њима хлеб са девет кора.

 

Идите што даље, док вас ноге носе!

Оставите дом свој! Не носите ништа!

А носталгија ће, као капи росе,

планут' уз топлину туђега огњишта.

 

Вратите се онда кад каните мрети

и у својој земљи оставити кости!

За смрт нигде другде нећете успети

наћи такав избор сјајних могућности.

 

                              Саво Мартиновић

Моја најлепша песма!

Често замислим себе
да сам митско биће
које из земље ниче
и да га бог Геб чува.

Клеопатра сам понекад
са карактером утканих бисера,
а понекад са змијом око ноге
и мачем у руци.

Мој принц и љубавник
божанске лепоте
и снаге морских бура
је Марко Антоније.

Он је мој заштитник,
а ја владар његов.

Мојим митским венама
се разастиру низови белих бисера
сакупљених  из шкољки у чистоти
највећих океанских дубина.

Моје обојене мисли се преливају
на сунцу које жари тело
и у пламену их диже ка Зевсу
на покајање и праштање.

Моје биће реже кроз призму
светлости дијаманта преломљен лик
хиљаду ликова једног Антонија
који ме засу нежностима

а посече га мој мач  
у зубу отровнице.

Најлепшу песму данас
изнедри мисао мог митског бића
кроз тренутак вечно загрљених
уснулих љубавника.

ИлинкаМарковић

 

Ljubav srce para, radost dušu steza

Kad pomislim  na tebe 
duša mi je puna htenja, 
ozelene sva brda i doline. 
Prepoznam u svemu gram poštenja,
o svemu mi lepa misao sine.

Dok mislim o tebi hartija se gužva, 
i ona želi o tebi sve da zna.
Moja potreba za tobom zaista je nužna,
zato moram da ti se dam.

Misleći na tebe odzvanjaju mi sati, 
na koži pojavi se jeza. 
I Munja na nebu kao da  se vrati, 
ljubav srce para , radost dusu steza. 

O zar je tako neizvesno misliti o tebi,
zar je telo ovisno od žara?
Mislim jer dokazujem sebi, 
da me osećaj ljubavi ne vara.

Zato budi tu,
u stvarnost se uobliči. 
Jer mesto nikad nece biti zlu,
tamo gde sve na ljubav liči.

Dijana Stanković

Rodno Selo

Sanjao sam rodno selo,
kako idem stazom na prelo,
moju majku i vreteno,
moga oca cobanina
jos me gledo tim ocima,
koje su mi govorile:
cuvaj sine zemlji nasu,
cuvaj staze nasih pilja,
nigdje nije zemlja bolja
nego ona sto je tvoja.

Sanjao sam svoga brata
jos kada smo deca bili,
sa vrela smo vodu pili,
onda smo se zagrlili.

Sanjao sam svoju ljubav
iz susednog bese sela,
na pocetku nije htjela
a posle me zavolela.
Sanjao sam svoju kucu
napustenu u svanucu,
miris pokosenog sjena,
da me grli ruka njena,
sanjao sam sve,
cega vise nema.

Zora Anđelković

 

Tama

Noć je duboko odmakla...
Tama spolja, tama
oko srca... Jedno svetlo
još uvek svetli i prkosi
tami...


Očiju snenih...
Pišem ove redke a najradije
bih sklopio oči na tren...
Tren zaborava...

Tamnu noć, polako
prekrivaju oblaci...
Ipak upaljeno svetlo daje
nadu i pruža šansu
novom danu...
Novim izazovima ali
i strepnjama...

Jedno srce ove noći
i ostalih noći...
Kucaće za nekog drugog...
A, neko će i dalje čekati
i patiti...

Slobodan Osmokrović

ČUDNO SEME

Razmičem prošlost – vrata dana i noći.
U izobilju majskoga cvatja,
miris se ruža širi.
Samo mi mašu cvetne grane.
Sa tamnog neba, žmirkanje zvezda.
Prolećno žubori reka.
Nestaše dani naši,
međ' vrbama i jovama.
S' bolnim sećanjem tuga šeta.
Šumori trska – cvastima lepeza.
Ljubav je u srcu čudno seme?
Sama otvara zlatna vrata raja,
večito iskri u nama.
Prolaze dani, zime i leta, daljine dele.
Nikako stari dani – vrate se.
Previše je praznih dana.
A boli, boli do bola.
U ovim danima maja,
cvetni se miris širi.
Žubori reka – šumori trska,
maše častima lepeza.
Ljubav je u srcu čudno seme?
Korakom lakim osvaja čoveka.
Daje životu svoj ton i boju,
večito iskri u nama.
Seli se iz priče – u priču.
To je njen govor.
Nikada kraja ljubavnoj reci.

Radmila Milojević

 

DOĐI

Probudi me, u zoru, dodirima dlanova belih
i prstima nežno zagladi mi nemirnu kosu.
Neka me opija miris, tvojih usana mednih,
kojima si upila poljskog cveća rosu.

Pogledaj me, anđele, očima biserno sjajnim,
svetlijim od zvezda koje nebom plove.
U njih da gledam, dok spokojno starim,
tvoj glas da slušam, koji me k tebi zove.

Privi se uz mene i usne mi ponudi,
u strastima da jedrimo ka slatkome grehu.
I znaću da me voliš, dok me tako budiš,
osetiću u dodiru, u pogledu, u smehu...

Dođi u moje snove, pohodi me još ove noći,
ne biraj pute, bezgraničan je prostor Vaseljene.
Dođi na lahoru, na zracima Lune, stihom ljubavne pesme...
Za sutra, za večnost, dušom svojom useli se u mene.

Vladimir S. Putnik

Сан или  јава

Кроз маглу сећања древних
Силуета вољене промиче,
Као мисао застала у бескрају среће,
Окреће се,смеје,при светлости свеће,
Па ми се враћа у сан препун мириса љубичице
И птице,птице јој на рамену стоје,не боје се
Невиности њене.

Трудим се да моменат неки са њом
У заборав не оде,
У хаљини дугој,
Поред мирне воде,
Обриси њени на месечини,
Чине да је памтим
Ко од виле сестру.

И будим се из дубине душе,
И гле,ту је поред мене,
Сан је још осваја,
Крв ми пуни вене,
Срећи нема краја,
Јер у сну је било
Ко на јави сада. 

Оливер Миладиновић

MAGNOLIJA

Navikni se,
Da te grlim praštanjem,
Da te budim toplinom,
Da te vidim milinom .
Umesto okom,
Da te vidim delićem neba.
Ti si sve što mome srcu godi,
Ti si sve što mojoj duši treba,
Navikni se,
Da te ljubim poštovanjem,
Da ti razumevanje poklonim ,
Iz duše najlepši dar.
Želim i hoću,
Znam ja to mogu,
Leptiru moj radosti moja,
Navikni se,
Da te tišinom razumem,
Da te na krilima svojim nosim,
Da tebi dušo duše moje,
Nikada bol ne nanosim.
Navikni se ,
Da ti praštam,
Sve dok živim , sve dok dišem.
Da te volim ,
Jer ja samo praštati umem,
Navikni se da budeš istinski voljen,
Jer ja samo voleti znam.

Marijana Dešić

Овидије

У веку златног римског поја
уз Хорација и Вергилија
узраст'о творац петнаестокњижја.
Слаткопојац митских преображаја.

Романтичне му беседе речите
Августа цара што увредише
узрок су биле казне вечите
да мисли му за Римом чезнуше.

Осама трачкога црноморја
сред утврде римске Томе
с музама сједини Овидија
у античком приморју понтскоме.

Родни језик он ту одмени.
Прими беседу "словинске стране".
Певања жељан мудрост примени:
да љубав је тамо где душе се стане.

Песмом он Дафне ловором уцвети
а потом у магију љубави зачара:
Пирама Тизбу Јасона Медеју
да им се љубавни круг не затвара.

Своју је судбу Орфеју дао
да пати због Еуридике.
Песмом је своју бол сликао
далек од Кармен из земље Латинске.

Кармен је сва његова чежња
и поље и шума и камен римски.
Песмом љубави узнета тежња
да поново дише ваздух латински.

Мишо Куљић

Од сна до јаве


Не дирај, овог сањара, 
снове своје, док ствара,
престаће, далеке звезде 
и дању, небом да језде.



Потамнеће ми све боје,
у срцу светлост, без које
и време постане лажно,
а такво, души je неважно.


Речи, пронашла где бих,
ако свод, дотакла не бих
и месечев, украла сјај,
да одржим, за бунт осећај.



Зато, чувам дете у себи,
пазим, да одрасло не би,
све док, изнутра се смешка,
ниједна мука, није тешка.



Јер,са Анђелима разговара,
риме ове, за мене договара,
радошћу, успут  допуњује,
љубављу чистом надахњује.


Тања Деспот

OSMJEH MONIKE BELUČI NA ZELENGORI

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori
je  ptica raširenih krila
iznad pitomog milja planinskog.

Njene oči, kao u boginje Ratari,
ne poznaju tamne dane,
već svijetlost unutrašnje ljepote.

Kusturica - režiser vještine prepoznavanja
nezapamćenog sna u kojem su ključevi
za odgonetanje tajni – korača u vječnost.

Kada krene prvi kadar – preći će prag
nevidljivog svijeta da vode ljubav,
u Orlovačkom jezeru –
da se nikada više ne pomiješa ljubav i rat.

Kada se najavi sunce iznad Orlovca,
lebdi  osmjeh Monike Beluči,
liječi ucvjeljene u ljubavi.

U njemu nije umjetnost dodira,
već jezik tijela koje se kreće
u psihologiji sreće.

Na dan kada je sletjela na Orlovačko jezero
biljke su otkrile ljekovita svojstva...

Blistala je hajdučka trava u rosi nezaborava!

Božija blagost je u osmjehu lijepe žene!

Sunce je zastalo da pozdravi sve
što je u nju gledalo!

Monika Beluči je metafizički sjaj
mliječnog puta Emira Kusturice
iznad Orlovačkog jezera.

Kusturica je svjetleće tijelo naših zabluda.

Treći dan,
kada je letjela iznad Orlovačkog jezera
nebo je bilo čisto,
kao u dan kada je Bogorodica
porađala Hrista.

Osmjeh Monike Beluči na Zelengori
je  krtstal koji vibrira u prostoru...

 

Orlovačko jezero,
17. avgust 2013. godine

                                              
Nedeljko Žugić

PISMO ADAMU

Dragi Adame
nisam kriva
što smo iz vrta proterani
krivi su prevrtači zemlje
koji  su iz praiskonskog blata
kipove pravili
krivi su oni što su spavali
sedam miliona godina
i nisu videli sunce na zidu
i duše u ogledalu
krivi su posmatrači
što u letu divljih ptica
ne čuše muziku etrom prenošenu
u kojoj je čak i vasiona
odrala svoja stopala plešući
krivi su ljudi iz tvog pupka
koji su me napadali u ime odbrane
pod kožu su hteli da uđu
pokušavajući da mi promene
oči, kosti i krv

Dragi Adame
zar sam kriva
što nisam bila dovoljno gola
pa me šuma lišćem oblačila
dok sam rukama vatru razgrtala?
Zar sam kriva
što sam disala kroz nebeske kapije
gazila drumove pakla i raja
nudila prostor za vreme
zavetovana
da budem tvoje lice i naličje
sutrašnjeg dana?

Dragi Adame
još uvek trajemo
još uvek ti pišem poruke
po unutrašnjim zidovima
svog tela
i ne zaboravi
da si samo čovek
koji je okusio moje biće
a ljubav je spremna da se razbesni
ako znaš neku molitvu
sad je vreme da izgovoriš
- jer vraćam ti tvoje rebro
da budeš Ceo
              tvoja Eva

Ljiljana STOJADINOVIĆ

Baš ti

 

Usne su nečije,

nalik na dječije

k’o smokava zrelih slast,

kroz snova trene ljubile mene,

umrlom budile strast.

Nečije ruke, zagrljaj nečiji,

očiju pogled snen,

magijom smakoše

crn plašt sa duše

za samo jedan tren.

Nečije riječi tople i meke

k’o vjetra dašak blag,

osmjehom šapnuše sjeni u meni

da nekom još uvijek sam drag.

Uze me nečija ljubav pod svoje,

neko mi svjetlost po tami prosu,

nečiju crnu milovah kosu.

Neko mi uplaši strahove.

Taj neko nalik na tebe.

Il’ si to možda bila baš ti?

Mladen Maraš

MINELIN PAKT    

Ovaj život više ne može biti moja sudbina,

napravila sam pakt sa silama Neba i Zemlje…

Svi strahovi,jauci i zapomaganja,

svet koji se gubi u noćnim lutanjima,

mozak koji bi hteo nebu,ostavljajući telo zemlji,

znoj od košmara

sa flekama na jastuku znakom bolnih oreola…

Zato moje telo zadobijene udarce prima kao dar,

lutajući kroz nepoznato nailazi na svoje srodne duše

zametnute u meni još u majčinoj utrobi…

Darovaću ih sebe,to želim,to mogu!!!

Usnuli vetar podiže me nežno na vazdušni jastuk…

Okružena ehom svoga imena…Minela…Minela..

odnosi zauvek sa sobom…

Nečije srce kuca kao topot divljih konja,

svojim kopitama dižu sa zemlje i raznose

bele semenke zrelog maslačka..

Odnekud se smeh čuje,poj ptica umilnog glasa peva:

„Oče,majko…gledajte ,nema više tuge i vaša Minela peva“ 

ANA IVAN VIROVKIĆ

ЧУДО ЉУБАВИ

Онога дана кад сам схватила
да лош човек не може да начини велика дела
све је почело
клекла сам и заплакала пред Женом
већом од жене
замолила Мајку свих мајки да ме не остави.
Кита босиљка из мојих руку
просула се по простирци времена
замирисала к`о тамјан у Грачаници.
Мерила сам узето и дато
руковала се са добрим и злим
застала пред отвореним вратима смрти
ушла у живот и чула анђеле:
Допусти да оду стари, да дођу други људи
да се огласе трени сунцем које не залази.
Тада је све почело да се мења
и они и ја
свет се спасавао од коби
ни црно више није било тако црно
ни бело тако бело
далеко је постало близу
јасније сам видела себе у свему
тад сам поверовала у Чудо Љубави.
Живот ће га усвојити, помислих
моја верујућа душа пожелела је
да сви имају и да преостане лепоте и мира.
Махнула сам да поздравим оне горе и доле
седели су под облаком и чекали
моје време и моје осмехе
да се преобразе разумевањем себе.
Молила сам за све Немањиће
бдила за Лазаревиће
шапутала за Мрњавчевиће
тиховала за Хребељановиће
да никога не изоставим
знајући, доћи ће време и за нас голготне
који се храбримо Именом Христа.
И дошло је, неко се срео са смрћу
неко са Животом.

                    Марина Жинић Илић

Три боје, два орла, један народ

 


Раширила два орла крила,
док гавранови јадно гачу
и не дају Србима да плачу
 
Кажу да је Косово било
и остаће наше
и нема потребе да нас неки мали
гавранови плаше
 
Борићемо се за Грачаницу
и проширићемо границу
Да бројаницу носе
и даље од тога
и да Србин буде
уз брата свога!- рекоше орлови
и још више раширише крила,
јер док тако не буде било,
Србин неће имати мира.
 
                                               
Тања Радивојевић

Plaši me

Plaši me ova samoća
plaše me i ove zime
plaši me i ova hladnoća
svaki put kada ti spomenem ime

Shvati me ja sam kao dete
koje je tek došlo na svet
plaši me mrak i jačina vetra
plaši me previsok let

ne znaš kako je biti zaljubljen
i danima čekati poziv tvoj
biti danima izgubljen
i sanjati o tebi živote moj

pozovi me da te nešto pitam
i da ti čujem glas
dokle cu ja ovako patim
da li ima nade za nas

Stefan Knežević 

Избјегличка колона
        
                            Живот пече
                            свако вече,
                            са погледом
                            како тече.

                            Вјетар пири,
                            сунце мили,
                            избјегличка колона
                            преко поља гмили.

                            Тихи врисак,
                            мајчин стисак
                            на њежној руци
                            оставља отисак.

                            Поглед у небо
                            мисао притеже,
                            од кога бјеже,
                            камо теже?

                            Тужна пјесма
                            све их веже,
                            и срце стеже,
                            колона се отеже.

                            Бура на мору,
                            пред саму зору,
                            свијене у збору
                            витла их у европску гору.

                            Поглед у небо
                            мисао притеже,
                            од кога бјеже,
                            камо теже?

Mарко Сукњаја

КОСОВО ЈЕ СРПСКО

Косово равно, Косово моје,
само за те куца срце моје.
Никада те нећу оставити,
у теби ћу увек ја живети.

Мир и спокој ти немаш одавно,
ој Косово, моја болна рано.
шта све преживе, још преживећеш,
све док слободу ти не добијеш.

Знам ја да хоћеш, земљо вољена,
јер си српском крвљу натопљена.
За тебе се од косовског боја,
храбро боре верна деца твоја.

Једном првда нама доћи мора
и нама ће осванути зора.
Свом снагом морамо се борити,
Косово мора српско остати.

Само српско и више ничије,
па макар крв опет да се лије.
И крв ћемо опет да лијемо,
ал' Косово наше не дајемо!

Александар Симић

LJUBAV


Divlji mi odsjaj
strasti
poznaj u oku.
Dotakni snagom
muškosti
i ponesi
tamo gde
niko ne umire.

Podeli sa mnom
svaku misao
što skriva nas
od stranih pogleda.

Zatvori sva vrata
i pobacaj ključeve,
pokupi sve 
naše želje
u poeziju utkane
i pročitaj ih
onako kako ti znaš.

Tebi pišem,
otvorene duše,
davno spojene 
s tvojom.

VESNA ĐURKOVIĆ

Кад киша не престаје

 

Понекад, кад киша не престаје,

сетиш се мене, мој лик те насмеје,

у огледалу видиш како машем ти

и дозивам јако да дођеш ми...

 

За хиљаду година бићу далеко

и ти ћеш бити на стотине страна,

неће нас грлити онај ког чекасмо

свих ових година, свих ових дана...

 

Устани снажно, пред тобом је пут,

отворена врата код мога прага,

осмели се, више не буди љут,

закопај понос, а ти живи са мном

јер само твоја сам драга!

Сања Радовановић

PJESNIK ZA PISAĆIM STOLOM 


Pjesnik sjeda za pisaći sto 
dok šibicom polagahno lulu pali 
u glavi sad smišlja nešto 
opet je on dječačić mali

Dječak opet vragolije sprema:
praćke i ostala oprema
ispred njega dugari plešu 
uspomene-doživljaji pjesme pišu

Otvara ladicu i vadi 
za pisanje papir bijeli 
dok dimom sobu čadi 
mislima proleti život cijeli

Pjesnik sa sjetom piše 
zadimljenom sobom tinta miriše 
pisanju dušu-srce preda
opijen poezijom zamišljeno gleda 

Pjesnikov san je mašta 
poezijom opjeva sve-svašta 
nađe se tu raznih tema 
poneka pjesma i poema...  

Edin Šarić

JEDINO TI
....
... Jedino ti u meni moja lutanja slutiš...
tišinu kojom najavim nijeme moje dane.
Jedino ti čuješ svaku riječ koju prećutim...
pročitaš sve moje priče, nikad nenapisane.

Jedino ti me voliš k’o što se voli dijete,
bezuslovno... sa blagim osmijehom i strepnjom,
da ne odlutam tamo gdje ni ptice ne lete,
u noć, koja čeka i vreba... bez svitanja... sa prijetnjom.

Jedino tvoja ruka moja je slamka spasa,
putokaz izgubljenom u lavirintu života...
jedino ti se odazoveš kada te zovem, bez glasa...
s tobom me probudi ljubav... a uspava dobrota.

Jedino ti otreseš prašinu s mojih skuta,
kad padnem... podigneš me i poljubiš da ne boli...
jedino ti me čekaš na kraju svakog puta...
jedino tebe trebam... i samo tebe volim.

Indira Čolić Vuksanović

IZ KNJIGE UTISAKA

Upisujem se u talismane
užuljanim kolenima,
faraone moleći
da tajne večnosti odsanjam
pre no što se piramide sklope.
Neka mi po kapcima raspu
najlepše praiskona slike,
njih sam ostala žedna
pod vodopadom života.
Neka sva blaga uzmu
i sirotinji razdele
za osnovne potrebe ljudstva.
Ja stvorih hram božanstva
moleći blagodet zemaljske ruke...
i gle čuda...
kako mi duša gola od molitvi,
a za put dovoljno da sklopim oči
i prestanem misliti o drugima.
Upisujem se hebrejskim slovima
jer samu sebe više ne razumem.
U Altamiri zapisa
pokušah odgonet da pozajmim,
Sad praznog sluha
totemski linč nadvikujem
baratajući hladnim rečima...
Škripi labuđe pero u modroj ruci nemušto
al sve dok pesma srcem sondi 
jezivi jauk žene je pod ključevima !

Kostić Nerandža

HODAŠ LI MOJ KAMERAD

Hodaš li moj kamerad
još uvijek poljima tražeći
meko kao pamuk, poput
oblaka
sjećanje, tražiš li
skrivene znakove prošlosti,
pogubljene, ko zna, možda,
sahranjene ispod makova,
krvavih, crvenih usana nabubrelih,
kopaš li, rovariš li sjećanjem žene
podatne dok stenje pod tobom,
tražiš li njenu naklonost,
tražiš li da te voli kao dječaka,
da se nasmije tvojim
snovima, očekuješ li poljubac
sladak, iskren, e moj kamerad.
Hodaš li kamerad
ivicom noža, oštrom,
između danas i sutra možda,
ili precizno, moj kamerad odvajaš
vrijedne kamenčiće od truleži
sadašnjosti, kako te ja sad zamišljam
Hodaš li, moj kamerad.

Reljić Milijana

VOLJELA BIH


Voljela bih da sam u svim tvojim pjesmama,
da tvoja sam pjesma jedina i najmilija,
da tvoja sam misao neprestana,
a u srcu ti skrivena i dobro čuvana
u oku plavom da sam tvoja sjena.
Voljela bih da sam uvijek tu,
kraj tebe,
da mi glava počiva na tvom jastuku,
da po cijele noći te cjelivam,
da te imam,
samo za sebe.
Voljela bih u besanim ti noćima
osjećati toplinu tvoga zagrljaja,
a da ti kraj sebe,
osjetiš cijelu mene
da tako u san utonu oči tvoje snene-
I neka kao ptica u krletki budem zatočena
u kavezu duše tvoje jedina, željena, voljena,
da me bez prstanka miluješ
da me u svakom trenu mislima dodiruješ,
da naše daljine sasvim izbrišeš,
da mi najljepšu pjesmu napišeš
voljela bih samo da uz mene ćutiš,
za ruku držiš
i čežnjive usne ljubiš.

Mira Petrović

Dođi

Dođi da te vodim u Rusiju! Zaboravi na zimu.
Grijaće te dodir moje ruke i votke koju ćemo ispijati u nekoj birtiji.
Dok slušamo kako neko jecajući govori Jesenjina i šapuće Puškina.
Dođi da te vodim u Pariz, zaboravi na Ajfelov toranj
Plesat ćemo svoj Posljednji tango u Parizu.
Bicu tvoja Maria, ti budi moj Marlon.
 Dođi da te vodim Novi Sad.
Zaboravi sve sto su ti pričali.
Pokazacu ti Petrovaradinsku tvrđavu dok sat otkucava ponoć.
Saputat cu stihove onog gada Mike Antica
“Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas“
Dođi da te vodim na sva mjesta ljubavi koja poznajem i
ona koja zelim s tobom otkriti.
Dođi čekam te u Sarajevu.
Ostavila sam ti upaljeno svjetlo u hodniku,
veceru na stolu posluzenu toplu vodu i
deku u krevetu.
 Dođi čekam te.

Edina Gerzic

Starica sa očima plavim

Zaluta poljem,  ne oranim,
ne sijanim, ne košenim,
preko čistine kao pogled,
do brda što šlajer biva
da bi sunce zašlo bez sjaja. 

Sjeknu me sjaj, i obeznani
krajolik šume, u studeni,
a nema ni toplih ognjišta,
u razorenim  domovima.

Svaki povratak suviše košta,
sa njim tuga je tu,
a postojao je dom,
čardak, pun čarnih stvari,
koš, hambar i tavan stari.

Dole je zemlja, gore nebo tvrdo,
na rubu tužnog dana starica hoda,
ispred nje crni trag,
koji bistrom suzom bijeli.

Starica sa očima plavim,  ali suznimi i uplakanim,
sirotica što dom i kosti svojih najmilijih traži.
gledam staricu, a  i sivilo kuća i avlija,
opustošenih, srušenih, spaljenih.
Pribrah snage, pa je oprezno upitah:
Da li je zla sudbina i tvoje ovdje zadesila?

Starica sa očima plavim, k'o kamen šuti,
a pogled joj okolinom kruži
dok ne ugleda jato golubova što avet nadlijeću,
a onda na ruševine slete, da guču i tuguju
na ruševinama kuća i avlija strehe traže
ispod kojih su gnijezda njihova bila.

Orunjen prosut i ranjen kamen
breme je na njenoj duši,
starica plače k'o dijete, a golubovi guču,
i  kamen tiho plače,  da čuje ako neko pita:
 Gdje su oni koji kuće i avlije zidaše,
gdje su oni koji u njima živješe?

Zakotrlja se suza vrela iz očiju k'o nebo plavih,
na crni trag, na kamen prosuti,
oči plave u rasutom kamenu –
rasuti kamen u očima plavim,
a iz grudi krenu vulkan kletvi:
Proklet da je dušmanin, koji nas  zavi u crno,
koji od ovog pitomog  mjesta napravi tužnu avet!

Puno zla u Bosni se,nakotilo i prekotilo,
razuzdalo, raspojasalo,namjerilo, razjarilo,
utvrdilo, zazidalo, na pragove naše došlo,
da komadaju, otimaju, kuće, blago, zemlju,
na kojoj gumna prave za vršidbu zločina.

Čudna ova Bosna, čudni  dušmani u njoj,
koji druge i drugačije ubijaju,
ljudima živote kao da su višak otimaju.
Sve im je naše smetalo, ime, vjera, jezik, pjesma...,
a od historije Bosne napraviše točak za mučenje.

O Bosno, grobnico ubijanih ljudi,
kuda iz tebe, kud iz ove kože?
Nek naši mrtvi ustanu iz grobova,
da ih brže pronađemo,
nek oni spase što se spasit može!

I moji najmiliji u grobu plaču,
sa zemljom se dodiruju,
pomoći nema ni njima ni nama,
 previše njih, ili ubiše ili u nepoznato otjeraše,
 na nekom kraju svijata oni muhadžiri postaše,
a gle i ovog zuluma, sve popališe, mjestu našem ime promijeniše,
u kome ovu avet i ranu na srcu nama kao uspomenu ostaviše.

Za to  vi pjesnici, pjevajte..., - pišite,
razgrnite pepeo sna perom svojim.
Trasiraj te put istini,
od sna do jave, od jave do sna,
uvijajte istinu u čudesnu mrežu riječi.

Ovo je bilo naše mjesto,
to čudo drago, znamo ga
pod noktima ga osjećamo,
a pluća nam dišu sevdalinkom,
a sada kada ovo gledamo,
vidik se sužava do nemogućeg disanja.

Znam, ljubav k'o smrt je jaka,
vjera i ljubav idu kroz sva vremena
žar je njen, žar ognjen, plamen Božiji.
O Bože, evo ja Ti se obraćam i molim,
da dušmanima Bosne daruješ ljubav,
 a mržnju im oduzmeš, da ratovima dođe vječiti kraj!

Mehmed Meša Delić

ZEMLJA

Tamne su korice tvog otvorenog hoda
ne kojima sljapce otezali korak
Krvava je tetiva moja
ubog,bosonog i prestrasen
od slutnje odgovora kojeg pretrazih
odgovora koga nema
otcutana sumska elegija
ne zborase ne mogose jednu
samo jednu rec da upiju
neverom bica sa planine
Ima li te o ima li te
Preuzviseni hode
koliko jos otkucaja ima ovaj put
ova senka blata i osame

Sinisa Stojcic

Моје песме

Ја пишем песме и дању и ноћу
Са њима лечим тугу , самоћу.
Оне су  лек, љубав, лепота
Оне су део мога живота.

И тако уз помоћ Божијег дара
Стварам стихове попут неимара.
Зидам дворце од слова и рима
Па те палате делим са свима.

Некад у поноћ глас ме позове
Да стварам песме неке нове.
Из сна се будим, почнем да пишем
И одмах песму намиришем.

А песма лепа, ко цура млада,
Која се својој љубави нада.
Осећа мене по тихом звуку,
Чека ме песма раширених руку.

Као невеста скривена велом
Стихови сјаје пртином белом.
Песма је моја , ко парче хлеба
Узмите слободно коме год треба...

  Милан М. Тривунчић

PUT KOJI JE DAT

Dugo sam tragala za danom 
koji će mi pomutiti svest,
u okršaju sudbinskom, 
ispijajući gorku istinu
što mi ostavlja otvorena vrata
u čežnji za životom. 
Dugo sam brisala svoje suze
zapretena I ostavljena da shvatim, 
da razaznam trag što me grebe, 
negde u dnu grla.
A nisam razumevala ništa
dok nisam čula krik duše,
Duše koja se bori sa bolom
koja razdire utrobu, 
a koja ćuti, povijena u sebe. 
Dok sam pomerala granice svemira
rukama golim 
rukama vrelim, 
razaznala sam put koji mora da postoji.
Put koji ostavlja za sobom breme bolesti,
put koji je toliko težak, koliko I lak, 
da leluja svaki postojeći korak, 
I poziva me snagom svojom.
Put ljubavi što je I dat, 
da me učini tvojom.
Dugo mi je trebalo da prihvatim, 
gotovo večnost celu
iz dana u dan, iz sata u sat, 
dok borim se I duhom I telom
za osvrt na osunčanu dolinu vrelu, 
u kojoj si ti, u kojoj sam ja!


Kristina Janković

NA JEZERU

Na jezeru, u ševaru, 
gde stanuju barske ptice
pronadjoše mrtvu ženu!
Sanjalačko bledo lice.
U očima zaledjeno parče neba, 
Na usnama osmeh,ko u Mona Lize,
medj zgrčenim prstima stih do stiha...na papiru
"Da l je iko prepoznaje?"-policajac jedan pita
a svi ćute!Niko reč ne progovara.
Kroz masu se glasić javi:
"Čiko, to je teta što s zvezdama razgovara!
Pevala je sa slavujem pesme meke, 
smejala dok joj vetar mrsi kosu,
vidjo sam je i moj deda, 
jurila je leptirove,sa cvetova pila rosu.
Pričao je meni deka,
ispod smeha plakala je njena duša,
odvajkada o nekom je vazda snila,
čekala ga kraj jezera,
tu je jednom s njime bila.
Ali, kao svaka ljubav tužna, 
nestala je kad je pao suton prvi
otišao je, nije znao
da joj time srce mrvi!"
I zaplaka taj dečačić,
rukavima briše suze,
a onda se samo spusti
i pesmu joj nežno uze.

Vesna Vučetić

Kapi mjesečine

Ne  šetaj  rano
u  jutarnjim  satima.
Ne  remeti
kapi  mjesečine,
između  drvoreda,
ne  remeti  
nježnost  krošnji.
One   poznaju
mirisni  šum  pjesme
i  muziku   naših  koraka.
One  pamte  sjenku
u  dugom
 proljetnom kaputu.
Ostavi  da  sve  to
miruje  u  kutu
naših  zjenica.
Neka  srebrno sivo nebo
čuva  milujuce  zore
nezaraslih  dana.
Neka  zrno  sreće
proklija  u tebi.
Zadrži  i  moju  sreću,
što  poklonih  ti,
dok  šaputala   je u meni.
Neka  ti  sva  ta  sreća,
u decembarskim  noćima  plamti
i  ne  pokreći  misli,
da  ne  lomiš  sreću.
Neka  ti  ona  grije
hladni   decembarski  zrak,
neka  ti  svijetli,
kada  te  obuzme  mrak.

Suada  Sokolović  Suljić

SUH MJESEC 

Moje srce izgara 
kao osamljena ptica, 
sto luta i trazi 
izgubljeno mjesto.
Tvoja me odsutnost rusi, 
kao vulkan koji se gasi,
dok jos pada .

Oh' kakav suh mesec 
na nebu najavljuje ,
kisa ce doci 

do prozora tvog 
i kucat ce kao neki 

daleki putnici 
sto stoje preko puta mora

i gledaju uzburkane talase,
koji udaraju snazno u obale 
i lupanje srca tvog,

za ne ocekivani odlazak 

u noci, koja raste. 

Moje su rijecii uspravne 
trazeci te u tami.
Spokojna noc u meni, 
horizontalna i duga, 
pruzena kao rijeka 
sa njenim obalama.

Ali idem da te trazim, 
otimam te i cupam 
iz tame iz sna,

kao nekad da setas, 

svojim stazama kraj obale,

gdje udara talas 

i prozdire tisinu u tami ,
a mjesec suh jos uvjek sija...


Mubera - Bera Sabanovic

KAKO DA TI KAŽEM

Da više nisi lice
 koje sam volela,
 ni pesma
 koju sam pevala,
 ni sen,
 ni san!
Svuda sam te
 pomalo ostavljala,
 nikad dovoljno da si sam.
Sebe sam pokrala
 da bih te tebi davala,
 nikad dovoljno da si srećan.
 Pola tebe, a i više,
negde je tamo ostalo,
 u imeniku, u nestanku,
 u toplim dodirima
 prve čednosti,
 između razuma i nemira.

 O, kako da ti kažem...
Znam kad je zadrhtala
 svilena nit, od srca do srca,
 u priči strasnoj
u pesmi nevinoj,
 u vibracijama
 sitnih valova što se
 nemirno gone,
 što glasno ovde zvone...
 posred srca moga!
Alarm nečujan,
ali stvarno znam,
 da mir i ljubav više
nije u duši tvojoj!
Slobodna do srži,
 buntovna i nezaustaviva,
 pretvaram oklevanje
 u stvarnost
 i odričem se zaveta.
 ZAUVEK!!!!

LJUBINKA LJUPKA DIMITRIJEVIĆ

Prizvuk vremena

U blijedoj sobi
iskrivljenoj u bojama mermera,
tupi zvuk slama ostavstinu
davno proslog vremena.

Zrak,samo zrak nam treba,
da disajni organi prostruje
i stope se sa sjenama.

Da provirimo kroz sjene povijesti
kroz kljucaonicu dna,
i da ovaj mali svijet mirise
kao ti i ja.

Ivan Josic

Jablan

Majko

Rodih se i ti zasadi u vrtu jablan

Uzdiže se visok močan zdrav

Moj jablan nebu pod oblake ode

Ljepši je od bistre hladne vode

 

Al sudbina donese svoje

Vidi kako mu se grane lome

Ogolile su od bolesti puste

Šta se zbiva s njim

 

Moje tijelo malaksalo je

Moje kosti me bole

Šta se zbiva samnom

 

Jablan me zove sebi

Pod njegove gole grane

Kolijevku grobnicu nam spremi

Da umremo zajedno

U rane jesenje dane 

Emina Kamber

 

СУТРАДАН СА МИСЛИМА

“Јесмо ли се љубили синоћ?“
Питао сам је када сам је видео
У себи сам желео да јесмо
И испунила ми је жељу
Ја сам попио пиво
Јер, боље опет пијан
Него мамуран

„Јесам ли био будала?“
Питао сам је полу стидљиво
У себи сам желео да нисам
Или бар да јесам
Само у себи
(У себи могу све)
Јер не волим
Да могу све
У стварном свету
У Грчкој

Да ми је тада небо пало на главу
Имао бих круну
Од беле пене
И муње и громове
И био бих краљ
Имао сам лименку „Ердингера“
И њу пред собом
А то је било боље
Од сваког краљевства

Мислим о њој
Продрла је до мене
А ја не знам како
Можда својим зубима
Кроз кожу
Кроз леву руку
Одмах испод рамена
Ујела ме је најјаче
На свету
Јер сам био будала
Тако  је рекла

Научих  да остављам
Отворена врата
Пред спавање
У Грчкој

Где живе Богиње
Онда те буде
И љубе
И миришу на цацики
А ја не волим цацики
Али пристао сам на то
Због меких, нежних, топлих
И „лукавих“
Усана

Имао сам њену невиност
На врховима прстију
Знао сам да је ту
И да не могу да је имам
Ни њу
Ни њену невиност
Нити било шта друго
Ако ми  она не поклони

Рекла  је
Да ће ме памтити
Недељу дана
Или док не напуни 60, 70
Година
Ја, ипак, мислим
Да  ми је остало
Још неколико дана.

Здравко Дрен

MOJE MISLI

Zatvorenih očiju
dižem ruke k nebu,
jesam li zemaljska 
ili sam nebeska, 
pripadam li gore. 
Ili ću ostati tu
uz misli svoje.
Niko ne čuje moje riječi
one nisu čujne...
samo misao,
i misao se čuje
čuje se daleko....
Kao muk,
kao vapaj...
kao šapat,
kao krik.
Ko to u meni sanja,
osjećam li tebe 
ili samu sebe...
sanjaju li drugi
moje snove...
žive li mojim životom?
A ja živim
samo dok sanjam,
jer svi tvoji snovi
sada su u meni.

Džehva Havić

Neka te čuva Sveti Nikola

I noćas ploviš
mojim vinom,
kud god da kreneš
obala te čeka ,
ja sam bio samo
rečni ribar,
i moja je bila
samo jedna reka .

I noćas ploviš
mojim vinom,
okrećeš jedra
kud te sreća nosi ,
Ne smeta ti ,noćas ,
ni dim od duvana ,
niti moja ruka na nemirnoj kosi .

I noćas ploviš
mojim vinom ,
tim modrim morem od moga bola ,
a ja se molim za tvoju lađu:
Neka te čuva Sveti Nikola !

MILENKO LELOVIC

Oči moje majke

Iz ta dva oka crna i umilna
širila se ljubav i dobrota silna.
Ta dva oka nisu bila prosta,obična
imala su dobrotu i ljubav koja je pravična.

Svašta su se nagledala ta dva "njena"
svaki pogled tih očiju imala su značenja.
Ako su te,te oči pogledale njezno
i milo,
onda si bio dobar i sve je potaman bilo.

Nekada su te oči imale i strogi pogled,
tada nisi bio dobar,pravio si nered.
Ali njihova strogoča nije bila jaka,
jer to su oči,koje je imala moja majka.

Iz tih očiju nekada je i suza bilo,
ali mene su uvek gledale s ljubavlju i milo.
U tim crnim,umilnim očima nikad nije tama,
uvek sam imala pratioca,nikad nisam bila sama,
najljepše oči i nježan pogled imala je moja,najbolja mama.

Milka Pauković

JESAM

    Molitva moja
    oprost trazi,
    jer...

    Klasje sam
    sto ga blagoslov Tvoje ruke
    gladnima daruje.
    I suza radosti,
    sto se Kainu u srce vraca.
    Vocka sam prvog greha
    sa drveta zivota
    koja jos kaznom zeze.
    Ja sam otkos
    sto ga bratska ruka
    u snop prerano veze.

    Jutarnja slana ja sam,
    pa vecno pupoljak trnom param,
    prolecni mraz kad zorom
    obljubim izdanke mlade.
    Suza sam Tvoja
    kanula iz beskraja
    do srca zemlje.
    Ranjene da okadi.
    I svetlost bola ja sam
    umornim nedrima u nadi.

    Grad sam opustoseni
    gde nad uzglavljem sekire stoje,
    gde sveto raspece
    Avelja bolom ljubi.
    Koliba napustena
    iz koje smrt se budi,
    da proslost gresnu
    u tamu sahrani.
    Grad sam opustoseni,
    gde jos sekira stoji
    u nezarasloj rani.

    Kamen sam
    i pokajanje na putu iskupljenja
    i grana izdvojena
    sramotnim dodirom Jude.
    Ruka sto moli i pamti
    u temelj zazidana.
    Jesam kamen.
    Onaj sa koga rec Bozija
    kroz Sinaj plamti.

    Ja sam vatra
    sto buktinju lomace
    bolom odrzava,
    vecna tuga i kletva
    sto prati od postanja,
    vetar sam Hilandara
    kroz Jerusalim sto duva.
    Jesam vatra.
    Ona,koja se u nedrima
    ko vostanica za mrtve cuva.

    Poslednji celov sam
    dok se stihira peva,
    pocasni plotun
    na svom bezmetnom putu.
    Arka sto odabrane
    snagom promisli Bozje
    ka vaskrsenju nosi
    i nemirno more ja sam
    kada obali prkosi.

    A,samo sam zrno,
    ono sto od svevisnjeg
    ocekuje cuda.

    Celov sam
    sto ga podari Hristos,
    jesam i celov
    sto ga utisnu Juda.

Vera  Gajic

СПАС

Гдје да одем да те пронађем,
Или да вјечно изгорим у пламену?
Твој лик је остао утиснут у мени,
Као мач у камену.

У чијим очима да оживим твоје,
Измучене од предугог мрака?
Пружи ми своје руке,
Без додира, без знака.

Можда ћемо нестати у магли,
И умријећемо за свијет,
Али дохвати моја крила,
Окуси вјечни лет.

И не обећавам ти ништа,
Јер обично добре ствари кварим,
Само допусти да ћутим крај тебе,
У твом погледу да старим.

Не обећавам ти вјечни спокој,
Ни неку патетичну кућицу у цвијећу,
Јер и кад си најсигурнији у мене,
Опет је све хоћу – нећу.

Не заклињем се у непролазну срећу,
Јер ко још вјерује у те приче?
Знаш да биће тешких дана,
И сви ће један на другог да личе.

Заправо не обећавам ти ништа,
Знам да добре ствари кварим,
Само допусти да ћутим крај тебе,
У твом погледу да старим.

Пружи ми руку,
Без додира, без знака,
Избави ме од безнађа,
Спаси од вјечног мрака.

ИВАНА РИСТИЋ

PREOBRAZBA
 
Danas ću biti nešto drugačija, 
Bit ću maštoviti vajar
Pravit ću od zemlje saksije,
U njih saditi božure i ruzmarine.
 
Sutra ću biti ptica, preletjet ću mora
Dočekat dan u zagrljaju mirisnih zora
Možda usput postanem cvijet,
Nekome izmamim osmijeh ili uljepšam dan.
 
Bit ću sve pomalo, uvijek nešto novo
Da me ne prepoznaju, da me ne uhvate.
 
Ako me uhvate, ako se to desi 
Pretvorit ću se u vjetar 
Što cvili ispod streha zaspalih
I miluje latice ruža dahom nemoćnim.
 
Ne, ne dam sebe , ne dam svoja putovanja
Gdje svi putevi u bistre beskraje vode
Gdje ptice ljube oblake i zrak toplinom diše.
 
Zato moram svaki dan biti drugačija
Ako me prepoznaju, postat ću rob
Izgubit ću sebe.

Fatima Jamakovic Čorambegić

ПОЉУБАЦ ДИВАН

О, како ти је пољубац диван...

Нежан... Као меда од плиша
у бебином наручју нехајно скривен.
Свеж... Као јутарња киша
којом сам више пута умивен.

Сладак...Као трешњица зрела
преко комшијског плота брана.
Топао... Као ролка из села,
бакином руком данима ткана.

Опојан... Као поље мака
на врху неке мјанмарске голети.
Заводљив... Као светлост јака
којој лептир не уме одолети.

Чистији и од планинске реке...
Чаробан, као сан давно сниван...
О, како су ти усне меке...
О, како ти је пољубац диван...

Небојша Јевтовић

ПЕСМА МОГ ЖИВОТА

Ти никада нећеш знати
колика је моја туга
и никада нећеш бити као ја,
а ја се надам да ћу бити као ти и као сви.

Видим. ти ме не схваташ,
не знаш како је бити у тишини,
не чујеш звуке у мојој глави,
и не осећаш бол у срцу моме.

Године иду, пролазе,
не бројим их више
и даље сам тужан,
јер душа осећа,
губим се, губим све.

Питам се, зашто сам грешник,
кад желим само обичне ствари
да имам чедо своје
и да чујем речи твоје.

Шта је то у мени?
Зар сам осуђен на ове грозне звуке,
зар никада више неће чути уши моје,
зар срце неће осетити радости живота,
сина или кћери своје.

Зашто нисам као и сви други?
Када би чуо макар један трен,
када би се радовао детету своме,
имао би срце пуно снова, имао би све.

Тужно је бити у овом свету,
када ништа немам од живота.
Видим само таму у даљини,
а у тами за мене светла нема.

Живот ми је само туга,
исти сам као жедна земља,
за мене је чекање радости,
као за земљу топла киша,
...а нема је, а нема је.

Желео ам да чујем птицу, песму
музику како свира, желео сам,
да имам ћерку, да имам сина,
од свега оста само тишина.

У животу ништа лепо да ме снађе,
све сам своје снове потрошио,
чему срце више да се нада
када душа оста вечно празна.

Молим Бога, питам људе,
шта бих још учинити могао?
Сви ме теше, одговора нема,
а ја, хоћу живот, нећу сажалење.

У немоћи својој стежем шаке,
са болом у души и грчем у срцу.
Живот иде даље, живети морам,
ал' нећу моћи, нећу лако преболети.

СЛОБОДАН ЦВИТКОВИЋ

Пролећна песма

Желим да гледам како ти откос жуља руке,
те дуге дивне прсте, ко дирке клавира,
и капље твог зноја и мирисних травки струке
да примим у свој длан. Из зелене луке
свирац већ ми дуго песму свира.

Желим да ти приђем с леђа у два скока
док си под крошњом јабуковог цвета
и пољубим те у плећа твоја висока,
кад осетиш ме, да сам ти срце света,
а ти мени сјај моја оба ока.

И кад бринеш желим дa те гледам,
да ти чујем ћутњу и кад пуно збориш,
да ти чувам речи када Бога молиш,
с тугом и без туге - тузи да те не дам,
и кад бринеш желим да те гледам.

И да се надам, ах, пуно да се надам...
Да ћеш ми доћи витак, снен и јак,
и кад опет одеш, желим да те правдам
пред сном својим, он ми даје знак,
да се надам теби, јако да се надам.

Ана Бамдад

Putovanja

Poželim nekad da tražim svjetlost
Kraj snježnih obronaka Kilimandžara,
Poželim da slavim ljubav i ludost
Ispred magičnog Tadž Mahala.

Lutam noćima kroz tuđe snove
i svakim letom ljubav je jača,
Stazama svile do zemlje ove
Tražim blagoslov kraj zida plača…

Prateći tragove drevnih boginja
Tražeći čuda nestalih Maja,
Idem od piramida i pustinja
Stazama ljubavi do Himalaja.

U letu slijedim ljubavi eho,
Zvijezde me vode, sunce me vara,
Tako smo blizu, a tako daleko,
Vezani vodama Gibraltara.

I ukrug tako nebrojeno puta,
Neumorna od ovoga leta,
Za svjetlom ljubavi duša moja luta
Od Sarajeva do kraja svijeta.

Lana Pašić

Trebam li ti napisati pjesmu

 

                                        Budem li ti napisao pjesmu,
                                        Pravit ćeš se važna još i više.
                                        I budem li te čekao,
                                        Kako vapi Simonov u svome stihu,
                                        I onda kada druge
                                        Niko ne bude čekao više,
                                        Tvoja će oholost podivljati
                                        Pa ćeš mi se narugati drsko
                                        Kako još uvijek
                                        Za tobom balavim i slinim
                                        I kako nisam
                                        Niti jedan frtalj muško.
                                        Od kada prezireš
                                        I poeziju i prozu
                                        I čitaš samo one čudovišne knjige
                                        O ponovnom rađanju,
                                        Vječnoj seobi duša
                                        I nužnosti svjesnog
                                        Zatiranja finih osjećaja
                                        U vlastitome srcu,
                                        Kojim se, tobož, postiže
                                        Savršeni mir
                                        I doseže blažena sreća
                                        Kojoj nema kraja,
                                        Ti nisi više
                                        Ona razigrana draga;
                                        Ti si sada samo mrtva žena
                                        Jer ni u okicama tvojim
                                        Nema više baš ni malo sjaja.
                                        Da je želio samo stvari,
                                        Ne bi On stvarao i život
                                        I sačinio čovjeka
                                        Itekako živim:
                                        Koji se batrga,
                                        Plače, smije...
                                        A često i krvari.
                                        Postala si robinja
                                        Glumljenoga ponosa,
                                        Prokletstva gordosti
                                        I karme,
                                        Dok život nepovratno teče.
                                        A ja sam želio žarko
                                        Da baš ovaj život
                                        Proživimo sretno,
                                        Da ga prevarimo
                                        I, neopazice,
                                        Baš ovoga života
                                        Otresemo breme;
                                        A za druge ćemo
                                        Reinkarnacije,
                                        Mislio sam, lako.
                                        I kroz njih ćemo
                                        Zaneseni prolaziti,
                                        Strasno zaljubljeni
                                        I u zagrljaju vječnom,
                                        Ali onda
                                        Kad im dođe vrijeme.
                                        Da sam znao
                                        Da i živa više postojati nećeš,
                                        Nikada, mila, prišao ti ne bih.
                                        Eh, da sam samo znao
                                        Kako ne znaš
                                        Da odanosti
                                        Bez poniznosti nema
                                        I da ćeš čistu ljubav
                                        Bahatim i uvredljivim
                                        Imenima zvati,
                                        Ne bih ti nebo
                                        I sunce slikao u oku;
                                        I umio bih
                                        Sa znakovima podanosti
                                        Bar na vrijeme stati.
                                        Ah, da sam znao,
                                        Ne,
                                        Nikada, draga,
                                        Ljubio te ne bih!
                                        Još uvijek ne znam,
                                        Trebam li ti,
                                        Živoj - a zapravo mrtvoj,
                                        Napisati pjesmu,
                                        Draga.

                                                                 Kamenko Rašeta

Хронос – мисаона персона

Шта је за човека срећа,
Осим да не зна срећа шта је;
Јер кад осети срећу, бол је још већа, 
Која срећи мало времена даје.

За сваку пројаву простор не – ал’ времена треба;
-Јер мисаоне форме а не физичке, може бити-
Срећу и бол време рађа  
А простор их горко може окусити.

Постоји ли то време које безвољно траје?
Да постоји, доказ Вам предстваљам,
Ево га! Док умом мисао кројим
И идеју са материјом састављам.

Када време обуче одећу персоне,
-митским језиком неизрециво говорећи-
Добивши епитет појаве личносне,
У ум се подиже Хронос наспрам мене стојећи.

Ко да опише чудо такво,
-Које не подлеже само себи-
А да не буде захваћен њиме,
Јер да нисам – постојао не бих. 

Хроносу, чуј, шта ћу рећи у теби, о теби сада!
Према деци – добар си! Вребаш средњовечне,
А старца гуташ, муњом брзине, када
Стари од година и живота почиње да вене.

Зар почетак свој не знаш?
Не знаш, јер га никад ни имао ниси.
Отац ти је нико, а мајка ништа,
Зато свако рађањ и умирање, ти си.

Све на свету настало је у теби,
Ал’ утроба твоја све то гута,
Јер ум твој, коб моја,
Није друго до инерција крута.

Ко да те победи? Ко у трену да ишта учини?
И за богове, хероје требало је више,
Да се бар од три тренутка један трен начини;
Али то је вечност а не време више.

Зар се не бојиш последњег трена,
Када ће све само сећање сећања твојих бити,
Стојећи сам пред собом а не знајући за то,
Прогутаћеш себе, оставивши ништа, што и на почетку би.

Александар Дебељак

ЧЕДО МОЈЕ

                ВИ СТЕ УМЕСТО ХЛЕБА
                                                               ПОЈЕЛИ НАРОД
                                                               СИНОВИ ЗЛА,
                НАРОДНОГ ЗЛОПАЋЕЊА МЕНАЏЕРИ.

                ВИ СТЕ УМЕСТО ВОДЕ
                                                               ПОПИЛИ ТУЂУ СРЕЋУ
                                                               СИНОВИ ЗЛА,
                НАРОДНОГ ЗЛОПАЋЕЊА МЕНАЏЕРИ.

                ВИ СТЕ УМЕСТО СУНЦА
                                                               ПРОИЗВЕЛИ ПАКАО
                                                               СИНОВИ ГОРДА,
                НАРОДНИХ ОКОВА КЛОНОВИ.

                ВИ СТЕ УМЕСТО МИЛОВАЊА КИШЕ
                                                               ИЗГРИЗЛИ ТРАВУ
                                                               СИНОВИ ГОРДА,
                НАРОДНИХ ОКОВА КЛОНОВИ.
               
                ВИ СТЕ КЛОНИРАНИ ЗЛОМ ВЕКОВА,
                ЗАПЕЧАЋЕНЕ ВОШТАНЕ ФИГУРЕ ОТИМАЧИНЕ.

                ОВО ЈЕ СРБИЈА!
                              
                ОВДЕ ЈЕ ПРАШИНА ПОМЕШАНА
                                                               СА ПРАХОМ СВЕТАЦА,
                ОВДЕ УЗДАСИ НИСУ УЗДАСИ
                ТО СУ ПОКЛИЧИ
                                                               СИЛЕ У СИЛИ
                КОЈА ХЛЕБ У ГРЛУ ТАМЕ
                                                               ПРЕТВАРА У КОСТИ.

                ИСПЉУНИ КОСТ ИЗ ГРЛА СВОГА БРАТЕ СРБИНЕ
                                                               И КЛЕКНИ
                ПРЕД БОГОМ САВИ СВОЈЕ ГРБИНЕ,
                ДА ТИ СЕ РАЂАЈУ СИНОВИ А НЕ СТРВИНЕ,
                ДА ТИ СЕ РАЂАЈУ КЋЕРИ А НЕ БЛУДНИЦЕ.

                ЧЕДО МОЈЕ,
              ТИ НИСИ ПОТОМАК ГОРДА И КЛОНА
             ТИ СИ ПОТОМАК СТЕФАНА НЕМАЊЕ.

БИЉАНА ЖУНИЋ

СУДБИНА

Kад се попије последње вино из чаше
Месец се у њу усели, нада нека,
На дну се пресијава, љуља, та препрека
Мами да је попијеш без остатка,

Са Месецом, дружећи се, улице равнаш,
Шириш, да као зенице у страху, укочене
Твоје тело поднесу,  наду пијану 
За стварни сусрет са њом,

Судбином, коју други деле док си се чудом
Чудио и свашта радио да звездама недохватним
И собом неутешним, последњим вином
Из чаше, са Месецом, заведеш  том улицом,

Пијаном, ко летва, док јој серенаде мумлаш,
 У ходу смишљаш складну риму:
Да на ту превару, њеном појавом себе превариш,
И по старом обичају наставиш...

Тај трик је и мени успевао, више пута,
 Са њом сам се често сретао тако, и верујте
Празник је то увек, кад у чаши са вином последњим
Месец и ОНА заиграју улицама овим... 

Душан Ђорђевић Нишки  

Ovo je pesma za...

Ovo je pesma za sve one koji pokušavaju,
iako ne nalaze....
Ovo je pesma za one koji nastavljaju,
iako gube...
Ovo je pesma za one koji veruju,
iako stalno padaju...
Ovo je pesma za one koji žive,
iako znaju da umiru...
Ova pesma  važi,
za svakoga, ko ljubav traži.
Za sve one koji vole,
za sve što ljubavi ne  mogu da odole.
Definicija ljubavi nije bitna
a i ne postoji.
Jer dragi moji ljubav je
i tišina i buka i gomila fraza...
Ljubav je iznenadni telefonski poziv,
samo da se čuje glas...
Ljubav je zagrljaj koji spaja nas...
Ukradeni poljubac i šaputanje...
Jutarnja kafa i mazuljanje...
Ljubav je ruka koja nas drži, steže...
Gladna usta i oči što nas traže...
Ljubav su leptirići u stomaku...
Osmeh i suze u mraku...
Ljubav su i naše u haosu misli,
koje se smenjuju i pre nego što se razmisli...
Ljubav je sve ono što se ne razume,
i sve ono što se može i ume...
Ljubav su i sve one reči, koje treba reći
i sve navike koje tek trebamo steći...
Ljubav je i rumenilo na licu,
i radost zbog pogleda na pticu...
Ovo je pesma za sve one,
koji znaju da život ide brzo...
Za one koji nemaju vremena da razmisle...
Za one koji ne planiraju...
Za one koji ne gube vreme,
radeći polako...
Za one koji znaju da se sve menja,
da ništa nije lako...
Ovo je pesma za one,
što ostaju u duši mladi,
jer sat ne prestaje da radi...
Volite, grlite, ljubite,
vreme ne gubite...
Živi se samo jednom.
Ovo je pesma za sve ljude, 
od ljubavi lude...
Za one koji će moći da kažu
a neće da slažu...
Uradio sam sve,
čak i ono čega sam se plašio!

Zorica Mladenović

Љубомора клета

Колико ме волиш, прећути не реци,
сумња кида снове, ове ноћи дуге,
саму нашу љубав, тама ће покрити,
кад васкрсну буре и ветрови туге.

Опет твоје сузе, над јастуком лише
као да сам тајну, највећу сакрио,
у мом срцу друга, не постоји више,
ма колико дана, ја одсутан био.

Што светлости нашој, не отвориш врата,
узвишена сама, да будеш пред Богом,
видиш како месец, снажно љуби небо
Анђеоски везан, ја да будем с'тобом.

Откуд стална сумња, колико те волим,
погледај у очи, прочитај шта пише,
загрли ме нежно, за тишину молим,
нека твоја душа, са мојом продише.

И највећу љубав, црв сумње раздире,
одузима крила и руши је клета
емоцију негуј, што живи у мени,
теби бићу веран и до краја света.

Горан Витић

ПОЂИ СА МНОМ У ЗЕМЉУ СРЕТНОБИЈУ

Хајде људи идемо до земље једне,
зове се Сретнобија,тамо влада
прелепа краљица Хуманија.
Тамо живе народи Доброглавци,
Смеховезци и Љубодавци.
Живе људи добре воље сваком
пружају наду и дају воље,
код њих је све једноставније и боље.
Пуно је сличних нама што живе тамо
у Сретнобији и клањају се краљици
Хуманији.
Она је владарка права против
мржње се љубављу бори,свом народу
жели живот бољи.
Код њих су добро дошли сви да се
друже,једино морају сви  за руке да
се држе кад млада зора свиће и да
осмехом поздрављају свако живо биће.
Дивни јесу ти сасвим обични људи,
од њих се може научити свашта,
а верујте ми, то није моја машта.
Доброглавци,Смеховезци и Љубодавци,
своју веру o љубави шире у земљи Сретнобији
и клањају се краљици Хуманији.
Ако желиш и ти тамо самном поћи,
са мржнњом нећеш проћи,
тамо су правила строга и не пуштају
тек тако било кога.
А,ако љубав у теби влада,
отвориће ти свака врата,пољубиће те
краљица,дочекаће те људи мили,
Доброглавци,Смеховезци и Љубодавци.

Виолета Пенић

PODSETIH SE

Zadrhtala ruka mala, kosu tanku krivudala,
Krivudala prva slova, pa ponovo sve iznova.
U bukvaru čitka slova, i sad ih se rado setim,
Kao ptica širim krila, osećam se ko da letim.

Podsetih se drago dete, one tete kuvarice
Krofne, kifle, pogačice i sada bih da ih gricnem.
Ko da me i sad zove Slaviša iz zadnje klupe
Kad učitelj u sto lupne: "Mir tamo!"

Prisetih se priče, bajke, plastelina i crtanke,
U Trojana kozje uši, kulu što mi drug poruši.
Uspavane lepotice, Pepeljuge, Petra Pana,
Deda Mraza iz tih dana, prve žurke, s rođendana.

Škola mi je još i danas, tako draga, tako mila.
Učitelja svoga dragog najbolje sam upamtila.
Kad odrasteš kao i ja, a već sam u godinama
Svega ćes se rado setit iz tih školskih dana.

ZORICA MATICKI

 

PUTNICI

Sjedim na stanici života,
čekam posljednji voz za sreću.
Čekam,
umorna sam od čekanja,
umorna od bajki.

Mnogo je putnika prošlo,
svako mi je darovao nešto,
neko ranu neko cvijet,
neko zaborav neko nadu.
Ti..
Uđi u odaje moje duše,
neka ti ona bude vječno boravište.
Otkloni bol i tugu.
probudi djevojčicu u meni.

Želim s tobom i otrov i med,
i u raj i u pakao.
Želim da te držim za ruku
dok gledamo zalaske sunca.

Molim te..
Nemoj nikada otići,
plašim se samoće.
I kada bude teško,
ti ostani.

Sjeti se da je ljubav slatko breme,
nosit ćemo ga zajedno.
Ostani!
Ostani da zajedno otputujemo
vozom sreće u ljubavni beskraj.

Amina Mašić

Бозон

 

Нека је ноћас неки земаљски строб
забављао снобовску земљану дроб,
док су се сушила уста Земље.

Нека је ноћас нечији гроб
постао горе небески роб,
и као Икар, размахнувши крилима, спржио себе.

Жубори песак. Цеди се жеђ.
Хаосу ватру! Спокоју лед.

Окружење окружи кружењем кружнице.

Бујице заустави. 
И реке. И буру на мору.
Потопи и брод.

Нека свевишњи мир свемиром влада.

                                                             

   Јелена Видовић

VOLJENOJ SRBIJI


Voljenoj Srbiji pesmu pevam
Sto danonocno budna
Nad Balkanom bdi
Zlotvor nijedan
Mira joj neda
Da malo predahne
I u miru spi.

Poznata svima kroz vekove
Na vetrometini Balkana
Zivi odvazna hrabra
I dostojanstvena kao spomenik
Jedna stara Gospodja Dama

Mnogi su joj se udvarali kroz vekove
I hteli da osvoje srce njeno
Srce dusu i telo
Ali ona uvek bi rekla
Ne. Odvazno hrabro i dostojanstveno.
Ta divna dama velikog srca
Bogatog uma
LJubavi i duha puna
Kao ni jedna druga na svetu
Svojom ljubavlju
Oplemenila bi
Celu ovu planetu.

Iako ljubavi na ovom svetu
Svakoga dana sve je manje
I o njoj se govori tiho
I sve tise
Jer mrznje na ovom svetu
Mnogo je vise.

Udruzila se mrznja
Sila i moc
Pa ne znamo
Sta nam je teze
Dan il crna noc.

Ta Dama nije sama
Sinove svoje ona ima
Sinove hrabre junake
Junake dostojne majke.

Branili je oni kroz vekove
Od raznih drznika silnika
I osvajaca
I od svih ona bese jaca.

Iako prostranstvom nevelika
I brojnoscu stanovnika mala
Borila se za svoje parce
Pod ovim nebeskim svodom
Na koje ima puna prava.

Branila je ona
Ne samo sebe vec celu Evropu
Ne jednom nego vise puta
I zato je s razlogom
Na Evropu ljuta
LJuta i zabrinuta
Sto joj je i ona okrenula ledja
Pa kao da Balkan postade medja
Te joj i ona puca u ledja.

Evropska zajednico.
Da li znas
Da je Srbija u srcu Evrope.
I za sve sto je ucinila za tebe
Treba da joj ljubis stope.

Zato hrabrosti skupi 
Pa se otkupi.
Otvoreno Americi kazi
Dosta je bilo lazi
Nema ona na Balkanu 
Sta da trazi.

Zemlje Evrope.
Dignite glas
Za svoje dobro
Za svoj licni spas
Jer sutra ce doci red
I na svaku od vas.

Stana Stambolic

Пустиња снова

Уснули сада у ноћној тишини
К’о анђели слепи што небом ходе,
Сањају нестварне им снове -
О животу који безбрижно воде,
О љубави коју у сну једном траже.
Тако нежну као што свила је.
Све то прекида се
Чудесном светлошћу
Што мрачне завесе са очију склања,
А тугу сеје и поклања
Људима овим.
Њихова судбина тешка сад је,
Тумарају низ улице
Разочарани и бедни што другачије није.
Чудне су и оне птице
Што цвркутом својим
Поздрављају знанце старе.
Боли сад је пуно,
У души све је празно
И тужно.
У огледалу виде непознато лице,
Изгубљено у жељама других.
Сада, они траже боље путе
За остварење снова својих дугих.
Увек се изнова
У постељу враћају
Маштајући и сањајући
Савршен живот, љубав и људе.
И сваки пут поново разочарају
Кад угледају исти свет.
Боре се они против свих.
У борби посустају,
Противнику попуштају,
Мада не би смели.
Овладаће други њиховим бићем целим,
А од снова остаће само мали дели.
Знајући то,
Лутају тако сами и одбачени.
Немајући избора,
Препуштају се судбини
Да по дану чини све што жели,
По ноћи да одлази,
Јер долазе снови.
Маштају они, још једино могу то,
Јер- све друго се угасило.
Увенуће тако и они сами.
Отићи ће предалеко,
У пустињи изгубити се,
А пут пронаћи неће.

Јелена Милић

НАЈИСКРЕНИЈА ПЕСМА

Откад склизнух на једну ногу
до инвалидске непотпуне пензије –
могу само да се молим богу
док борим се против хипертензије.

Носим кесу смећарску до контејнера
чувам се гладнијих од себе – керā!
Имам стару здравствену просветарску
и неважећу личну карту бећарску.

Ноћивам на степеништу бескућничку
на социјали (гр)ебем, кевћем, лајем…
Ручак прескачем, за вечеру не хајем
краду ми лову за … нану им политичку.

Освајам сигурно државничку боговску
за слободу речи – казну лајавичарску!
Бинго – гарантују ми ћелију затворску
с погледом на долину – гробљанску!

Испаде ми и последњи скрнави зуб
сад сам дух – у души ипак сам родољуб.

Ђура ШЕФЕР СРЕМАЦ

ФАЛИШ МИ... БОЖЕ 


Сад кад немир је у мојој души,
и у недрима мојим се змије множе,
кад се све добро у мени руши,
тако ми фалиш, Боже!


Сад кад не успевам да се носим с муком,
кад се у мом срцу отрови таложе,
и кад снаге немам ни да махнем руком,
тако ми фалиш, Боже!


Дај ми оружје да се одупрем врагу!
Покажи ми да се напред ићи може!
Молим те, само да даш ми снагу,
јер тако те требам, Боже!

Саша Маринковић

Muk

Vidim smijeh,
Osjećam ga
Znam li kako zvuči smijeh
Ne znam, možda ne onako kako zamišljam

U očima vidim suzu, vidim plač
Osjećam ga
Znam li kako zvuči plač
Ne znam, možda ne onako kako zamišljam

Vidim djecu, trče, radujuju se
Osjećam ih
Znam li kako zvuči radost
Ne znam, možda ne onako kako zamišljam

Vidim potok, huči
Osjećam ga
Znam li kako zvuči potok
Ne znam, možda ne onako kako zamišljam

Čujem muk, tišina odzvanja mojom glavom
Znam li kako zvuči tišina
Znam, onako kako je čujem!

Nermina Usejnovski

 

 

 

 

Назад на гласање